06 Apr Od diplome lekara u Srbiji do novog života u Norveškoj. Iz prve ruke
U današnjem tekstu intervjuu možete pročitati iskustvo jednog medicinara, a našeg bivšeg polaznika, koji nam predstavlja Norvešku iz svog ugla. Tekst i slike – Igor Farkaš Barati.
Kako je došlo do toga da odabereš Norvešku kao zemlju u koju bi se preselio?
Norveška je za mene bila jedna daleka i strana zemlja, verovatno kao i za većinu ljudi sa Balkana. Prvi put se o Norveškoj krenulo govoriti više kada je moja tetka iz Novog Sada odlučila da se preseli u Trondhajm, grad treći po veličini u Norveškoj. Sećam se da sam zanemeo kada nam je saopštila da se seli, kao i da su krenula pitanja poput: gde baš tamo gde je mrak, hladno, gde su ljudi depresivni i gde je suicid na visokom nivou. Ovo su sve stereotipi o Norveškoj koje mi slušamo na Balkanu, pa sam tako i ja verovao u njih dok nisam od tog trenutka krenuo da istražujem. Sve kreće da se menja postepeno kada prvi put odlazim u posetu kod tetke u taj daleki Trondhajm, koji sam prvi put posetio u decembru, u najmračnijem periodu. Iskreno, oduševio sam se prirodnim odlikama čim sam sleteo, kao i samom čistoćom i organizacijom – od javnog prevoza do svega drugog. Oduševile su me uske uličice sa prelepim šarenim norveškim kućama, kao sa razglednica.
Moram priznati da mi nije lako pala promena kraćih dana u Trondhajmu, gde se podosta oseća da je mračnije nego kod nas zimi, ali osvetljenje i taj momenat lampica i sveća učine atmosferu nekako magičnom, udobnom i prijatnom. To je taj čuveni „kos“ što možemo čuti od Norvežana, na danskom „hygge“. Vratio sam se u Srbiju prijatno iznenađen i sa velikom željom da se ponovo vratim. Od tog momenta kreće polako da se budi u meni prijatna emocija vezana za Norvešku. Mogu reći da sam dosta stvari obišao i mogao da steknem dobar uvid u lepote ove zemlje. Svakim narednim dolaskom to je samo raslo, gde sam na petoj godini fakulteta definitivno odlučio da bih želeo da se preselim i da se oprobam u novoj zemlji. Taj prvi odlazak u Norvešku desio se u decembru 2015, a odluka da krenem da učim jezik 2022.
Kako je proticao proces pripreme za odlazak?
Kao što rekoh, na petoj godini fakulteta donosim ludu odluku da krenem na kurs norveškog i počnem da učim jezik. Do tog trenutka nisam znao mnogo o celom procesu odlaska naših lekara u Norvešku, ali čitajući sam primetio da je to veoma naporan, skup i dugotrajan proces koji zahteva mnogo strpljenja. Sve u svemu, krenuo sam da učim jezik, jer sam znao da je to najbitniji element, kao i da bez toga svakako ne bih mogao ništa drugo ni da nastavim. Moram priznati da sam u početku imao sumnje što se tiče jezika, jer je potpuno stran nama – većina nas ga nikada nije ni čula. Moram navesti da je prednost u mom slučaju bila to što generalno imam sluha za jezike, kao i da je norveški meni bio peti jezik koji sam krenuo da učim, tako da sam već imao poprilično iskustva sa stranim jezicima. Sve u svemu, kao i svaki jezik, ako postoji želja da se savlada i dostigne visok nivo, nije nimalo lako i čovek mora biti veoma motivisan i raditi mnogo i sa strane, pored samog kursa. Ja sam kurs norveškog pohađao u Novom Sadu u školi Nordia Senter, gde sam se oduševio pristupom i načinom predavanja i učenja jezika. To je mnogo više od jezika – tu se učimo i kulturi, tradiciji, običajima, kao i svakodnevnom životu u Skandinaviji. Samim tim daje dobru podlogu da se čovek lakše integriše kada dođe trenutak selidbe na sever. Moram da istaknem profesore u Nordiji koji su svi izvrsni i odlični u svom poslu. Kako su i oni sami zaljubljenici u nordijske zemlje, nije bilo teško da nas „zaraze“ pozitivnim i lepim stranama Norveške, kao i života na dalekom severu.
U međuvremenu 2023. diplomiram i postajem lekar, a samim tim kreće i dublje čitanje i pronalaženje informacija šta dalje. Odrađen je staž i čekam diplomu bez koje proces nostrifikacije ne može da započne. Sve informacije se mogu naći na stranici Helsedirektoratet-a što se tiče svih zanimanja u zdravstvu vezano za nostrifikaciju. Nažalost, kako nismo deo EU, za nas postoje potpuno drugačija i stroža pravila. Sve mora da se prevodi: ceo plan i program studija, diploma, dodatak diplomi, sam staž, kao i srpska licenca. Pored toga tu je i proces verifikacije diplome sa Amerikancima. Kada se svi papiri prilože i pošalju, kreće agonija čekanja koja je u mom slučaju trajala oko 13 meseci od trenutka apliciranja. Moj savet je da se u tom periodu ne sedi skrštenih ruku, već da skupljate iskustvo u svojoj profesiji, kao i da nastavite sa učenjem jezika. Kada stigne licenca, shvatite da imate samo tri godine za polaganje svih dodatnih ispita kako biste stekli potpunu autorizaciju, a to je zapravo kratak period ako jezik još niste potpuno savladali.
Tako sam ja, dok sam čekao licencu, odlučio da u martu 2025. dođem u Norvešku na polaganje jezika, gde sam iz prvog puta položio sve delove na B2 nivou koji je nama zdravstvenim radnicima neophodan za rad. Tada sam znao da sam najbitnije odradio, ali da to nije kraj. Jezik nisam zapostavio, nego sam ga i dalje učio samostalno – čitajući knjige, slušajući podkaste, gledajući filmove i serije. Na moje veliko oduševljenje licenca stiže u julu 2025. Tada sam bio potpuno izgubljen i pitao sam se: šta sada? Dolazi ključni i najteži trenutak za sve nas, a to je dolazak do prvog posla u Norveškoj. Ko će imati želju da zaposli baš nas u moru Norvežana, kao i stranaca iz EU koji dobijaju automatski punu autorizaciju? Ja sam imao mnogo sreće, jer sam samo mesec dana nakon dobijanja licence potpisao ugovor za prvi posao u Norveškoj kao lekar. To je ogromna stvar, ali sam skoro siguran da je odluka pala zbog znanja jezika – gde sam ih sve iznenadio znanjem norveškog, jer prosto nisu verovali da nikada nisam živeo ili ne živim u Norveškoj.
Kakvi su bili prvi utisci u tom novom poglavlju života?
Za početak, osećaj neverice da se stvarno selim posle toliko dugog iščekivanja, truda i rada. Osećaj da se trud i rad isplatio, vezano za jezik i skupljanje iskustva u Srbiji, je neprocenjiv. S druge strane, udarac realnosti da napuštate svoje najbliže, kao i sve što ste do tog trenutka gradili ili imali u Srbiji. Kreće da se gradi život od nule u nekoj novoj sredini gde se ne govori vaš maternji jezik i gde pravila, zakone i procese i dalje slabo ili uopšte ne poznajete. Početkom septembra 2025. selim se u Sarpsborg, grad na samom jugoistoku zemlje nadomak švedske granice i na nekih 100 km od Osla. Bio sam presrećan što se selim negde u blizini Osla, jer mi tetka sada živi tamo, plus sam dobio posao u bolnici koja je izgrađena tek pre 10 godina i potpuno je moderna i nova. Za mene koji dolazim iz Srbije, kao i kako sam radio u Senti odakle sam, ovo je bila ogromna promena što se tiče uslova rada, kao i profesionalnog skoka. Za sada sam prezadovoljan Estfoldom zbog blizine Osla, porodice, kao i mogućnosti lakšeg putovanja svuda unaokolo, jer su tu Oslo i Geteborg sa svojim aerodromima. Nekome kao što sam ja, ko voli da putuje, to mnogo znači.
Šta je bilo pozitivno u susretu sa novom kulturom?
Teško pitanje, jer ne znam odakle bih krenuo. Iako je u pitanju evropska zemlja, Skandinavija, a naročito Norveška, dosta se razlikuju od drugih zapadnoevropskih zemalja, a pogotovo od Srbije. Najviše me iznenadio momenat stavljanja akcenta na društvo kao kolektiv u odnosu na jedinku. Norvežani imaju mnogo poverenja u državu, svoj sistem, javne ustanove, kao i jedni u druge. Sigurno ste čuli za najtipičniji primer gde ljudi ostavljaju svoje bebe da spavaju u kolicima na ulici ispred kafića, gde ne postoji bilo kakva bojazan da će se detetu nešto desiti, a kamoli da će ga neko ukrasti. Takođe, mnogi Norvežani i dalje ne zaključavaju svoje kuće ili ormariće u teretani, na poslu itd. Momenat ogromnog poštovanja prema prirodi i životinjama bio mi je zapanjujući. Zatim tu su striktni i rigorozni zakoni o vremenu provedenom na poslu, kao i to da se svaki minut prekovremenog rada plaća. Mnogo se stavlja akcenat na slobodno vreme i porodicu, tako da se duže ostajanje na poslu ili preterano mnogo rada ne gleda kao nešto pozitivno, već naprotiv.
Naravno, kod nas u zdravstvu jeste drugačije i ne važe baš sva ova pravila, ali se donekle mogu preneti. Svakako se mnogo više ceni vaše slobodno vreme nego kod nas na Balkanu, naročito kada ste mlad lekar ili zdravstveni radnik na početku karijere, poput mene. Svuda je surovo na početku karijere, ali ovde je dosta blaže nego kod kuće. Svi su spremni da vam pomognu i objasne, da vas nauče ako ste zainteresovani. Za kraj bih naveo da je ovde sve moguće ako stvarno verujete, trudite se, radite i željni ste učenja, pa čak i ako ste stranac. Apsolutno ne osećam da sam gledan drugačije, što je mnogo lep osećaj.
Šta ti deluje kao negativno?
Kao i svuda, ni ovde ne cvetaju ruže. Za jednog stranca koji tek treba da se preseli, pogotovo ako je van EU, proces je užasno trnovit i naporan prvih godinu do dve. Mnogo birokratije, duga čekanja, neizvesnost, veliki troškovi itd. Oseća se da norveška politika počinje da prati evropsku kada je u pitanju imigracija. Tržište rada je i ovde postalo lošije i tesnije za same Norvežane, a kamoli za strance. Pored toga, koliko ima pozitivnih aspekata norveškog društva, toliko ima i negativnih. Ovde nema spontanosti – sve se planira nedeljama unapred, a postati blizak sa ljudima je izuzetno veliki izazov. Norvežani su veoma privatni ljudi koji imaju svoj uzak krug ljudi, najčešće iz detinjstva ili iz školskih dana, i teško sklapaju nova prijateljstva kasnije u životu. Ovde stranci često pomisle da je do njih, ali zapravo nije. Čak je i samim Norvežanima teško da nađu prijatelje kada se sele iz jednog kraja u drugi, tako da je problem univerzalan. Dešavalo mi se par puta da ih pitam direktno o tome, gde ni oni sami ne znaju da daju odgovor. Uvek se našale i kažu da su i oni sami „tvrd orah za upoznavanje“. Oni su veoma oprezni sa rečima i mnogo paze na tuđa osećanja, pogotovo da slučajno ne povrede nekoga. Negativna strana toga je što skoro nikada nećete dobiti povratnu informaciju na poslu. Meni je to bilo veoma teško na početku, jer sam tek počeo da radim i sve mi je novo, pa nisam znao da li nešto radim dobro ili loše. U tom slučaju morate vi njih da pitate direktno za povratnu informaciju. Tu dolazi i čuveni Janteloven – nepisano društveno pravilo u Norveškoj (i Skandinaviji) koje naglašava skromnost i jednakost. Ideja je da ne treba misliti da si bolji ili posebniji od drugih i da se ne treba preterano hvaliti uspesima. Smatram da je to mač sa dve oštrice, jer smo svi mi individue i naravno da ne možemo svi biti isti i identični. To se može primetiti u skoro svim delovima Norveške, gde bih jedino Oslo izdvojio, jer je danas više internacionalan grad nego tipično norveški. Poenta je da ovde nije cenjeno ako mnogo odudarate od ostalih – bilo po pitanju znanja, količine rada, izgleda ili ponašanja. Ako uradite nešto izvrsno, često je bolje „smanjiti doživljaj“ i ne stavljati ogroman akcenat na to, kako se drugi ne bi osećali loše. Kao što rekoh, akcenat je na društvu, a ne na jedinki.
No Comments