7 skandinavskih filmova za jesenje uživanje – høstkos

24 Sep 7 skandinavskih filmova za jesenje uživanje – høstkos

Pred kraj školske godine smo vam preporučili sedam filmova dobrih za gledanje na odmoru, a sada je vreme za bundeve, kišobrane i toplu čokoladu. Ili ono što bi Skandinavci nazvali høstkos. A šta bolje uz sve to, nego neki malo mračniji film, recimo krimić, horor ili psihološka drama. Predstavljamo vam naš izbor novijih skandinavskih klasika za sezonu jesen/zima.

1. Oslo 31. avgusta (Oslo, 31. august, Joachim Trier, Norveška, 2011.)

Leto se završilo i vreme je da se vratimo na svoje radne zadatke. A šta ako ih nemamo? A šta ako smo lečeni narkoman, sveže izašao iz centra za rehabilitaciju koji pokušava da sakupi preostale deliće svog života i sastavi ih u nekakvu iole suvislu celinu? Snažan udar stvarnosti za sve koji Norvešku zamišljaju kao nekakav El Dorado u kome teče med i mleko a ljudi samo sede po ceo dan dok im se novac od nafte sliva u džepove, Oslo, 31. avgusta predstavlja manjkavosti socijalnog sistema, odnosno nemogućnost istog da, uprkos najvećim naporima, teško oštećenom čoveku pomogne da ponovo pronađe smisao. Pored potresne i dirljive ljudske priče, ovaj film je i svojevrsno ljubavno pismo gradu Oslu, očito snimljen sa velikom naklonošću prema njegovim uređenim urbanim pejzažima. Savršen za poslednje dane leta i ranu jesen, dok kroz prozor sunce sija ukoso, nagoveštavajući svoj skori nestanak.

2. Nesanica (Insomnia, Erik Skjoldbjærg, Norveška, 1997.)

Nakon što je snimio Memento i time privukao pažnju Holivuda, a pre nego što je postao novi mesija savremene kinematografije, Kristofer Nolan snimio je Nesanicu (2002.). Verovatno se mnogi sećaju ovog krimića koji prati pokušaje kalifornijskih detektiva, od kojih jednog igra Al Paćino, da uhvate misterioznog ubicu (Robin Vilijams) tinejdžerke na Aljasci. Ono što većina gledalaca, međutim, ne zna, je da je ovo rimejk sjajnog norveškog filma iz 1997. u kome glavne uloge igraju Stelan Skašgord i Bjern Fluberg. Psihološka igra u koju ubica uvlači svog takmaca prepliće se sa mnogobrojnim drugim problemima u koje južnjački detektiv (u ovom slučaju Šveđanin) zapada na negostoljubivom severu Norveške, pritom ne uspevajući da spava zbog ponoćnog sunca, što ga dovodi u stanje vidnog rastrojstva. Ovo je jedan od onih slučajeva kada je rimejk zapravo prilično veran originalu, i svakako vredi pogledati oba filma, a razlike, uslovljene različitim kulturnim kontekstom i kinematografskom tradicijom, ipak postoje. Gledajte ga u tmurno zimsko predveče uz šolju čaja.

3. Pusti pravog da uđe (Låt den rätte komma in, Tomas Alfredson, Švedska, 2008.)

Švedska nije poznata kao horor-velesila, ali ovo remek-delo nikako ne smete propustiti. Snimljen po romanu Juna Ajvidea Lundkvista, koji možete naći i u prevodu na srpski (https://evrobook.rs/product–pusti-pravog-da-udje), bavi se poznanstvom usamljenog dečaka i neobične devojčice, za koju se ispostavlja da nije baš sasvim ljudsko biće. Jezivi, ledeni horor u švedskom predgrađu isprepletan je sa rađanjem toplog prijateljstva između dvoje autsajdera, koji će, koliko god različiti bili, više razumevanja naći jedno u drugom, nego u okruženju. Atmosferi doprinosi i što se radnja odvija zimi, kada u tom delu Evrope gotovo i da nema dnevnog svetla, što dakle pogoduje stvorenjima mraka da izmile na videlo. Uvrnuto i neuobičajeno, a ipak sa sentimentalnom dimenzijom, vrhunski film za gledati u dugim, besanim zimskim noćima. Uzgred, i ovaj film ima, doduše daleko inferiornu, Holivudsku verziju iz 2010. pod naslovom Let Me In.

4. Po redu nestajanja (Kraftidioten, Hans Petter Moland, Norveška, 2014.)

Pretpostavljam da u svakoj listi bilo kakvih skandinavskih filmova mora biti barem dva sa Stelanom Skašgordom, ni ova nije izuzetak. U ovoj crnoj komediji svima omiljeni Šveđanin igra mirnog građanina Nilsa Dikmana, na putu osvete zbog iznenadne smrti sina, koga je greškom ubila mafija. Neobično promoćuran i vešt sa oružjem za jednog čistača snega, Nils skida jednog po jednog gangstera hijerarhijskim redosledom, sa ciljem da dospe do njihovog bosa, poznatog pod nadimkom Grof (Pol Svere Valhejm Hagen). Ovaj film će domaćoj publici biti posebno zanimljiv jer u njemu, usled neizbežne umešanosti srpske mafije u celu stvar, igraju poznati srpski glumci poput Sergeja Trifunovića i Miodraga Krstovića, dok njihovog šefa maestralno igra pokojni Bruno Ganc, čiji je srpski sasvim pristojan. Preporučujemo za gledanje s društvom nekog zimskog popodneva, uz grickalice i pivo.

5. Lovac na trolove (Trolljegeren, André Øvredal, 2010.)

Trolovi su odavno postali pop-kulturni fenomen koji je znatno prerastao okvire skandinavske mitologije iz koje je potekao. Danas ćete reč „trol“ pre svega povezati sa malim, slatkim trolovima danskog proizvođača Dam (oni sa raznobojnim kosama), kao i animiranim dečjim filmom inspirisanim dotičnom igračkom. E, ako ste gledali taj film, i ako se iz njega sećate velikih, groznih zlikovaca po imenu bergeni, imamo obaveštenje za vas – to su u stvari trolovi, ili barem mnogo približniji norveškom originalu, i lepo je što imamo barem jedan film koji ih verno prikazuje, a to je upravo Lovac na trolove. Snimljen u formi „dokumentarca“ sa horor elementima, Lovac na trolove prikazuje doživljaje grupe mladih koji snimaju dokumentarac o čoveku čije je zanimanje, kao što naslov kaže, da lovi trolove, odnosno da vrši nekakvu vrstu „kontrole divljači“ nad njima. Zanimljiva pretpostavka savremenog sveta u kome trolovi zaista postoje je dočarana odličnim specijalnim efektima i umešnom fotografijom, do te mere da se dešavalo da ljudi pomise da je zaista u pitanju dokumentarac. Ako ste čitali norveške bajke, što svakako preporučujemo, prepoznaćete neke tipove trolova koji se tamo pojavljuju. Ušuškajte se u ćebence sa toplim kakaoom i uživajte!

6. Buđenje Valhale (Valhalla Rising, Nicholas Winding Refn, 2009.)

Danskog reditelja Nikolasa Vindinga Refna možda znate po kriminalističkoj drami Vozač (Drive, 2011.) sa Rajanom Goslingom, ali daleko od toga da je to njegov jedini film koji zavređuje pažnju. Ako mislite da ste navikli na krvoproliće i besmislenu surovost gledajući seriju Vikinzi, razmislite još jednom. Buđenje Valhale prati košmarno putovanje jednookog ratnika (Mads Mikelsen) i njegovog u početku neželjenog pratioca dečaka (Morten Stevenson) odbeglih iz ropstva, koji, zajedno sa Vikinzima na putu u krstaški rat završe na potpuno neočekivanom mestu. U filmu ima jako malo dijaloga, i pripovedanje se zasniva na vizuelnom, pružajući neke od najupečatljivijih kadrova novije skandinavske kinematografije. Zaplet je jednostavan, ali slike bogate simbolikom, te Buđenje Valhale ima veliki potencijal za više gledanja. Nije za one osetljivijeg stomaka, ali ako vas zanima malo realnije prikazivanje vikinške prošlosti od onoga koje ste videli u gore navedenoj seriji, ovo je za vas pun pogodak. Pogledajte u sumorno jesenje veče prekriveno maglom.

7. Muškarci koji mrze žene (Män som hatar kvinnor, 2009.)

Najpoznatiji film u ovoj grupi preporuka, kriminalistički triler Muškarci koji mrze žene, na engleski kukavički preveden kao The Girl with the Dragon Tattoo, takođe je snimljen po romanu, prvom delu trilogije Milenijum švedskog pisca Stiga Lašona. Priča o revnosnom novinaru, Mikaelu Blumkvistu (Mikael Nikvist), i buntovnoj privatnoj istražiteljki obučenoj u crnu kožu, Lisbet Salander (Nomi Rapas), na površini raspliće misteriju nestanka bogate naslednice, da bi u dubinskim slojevima otkrio mrak i trulež švedske aristokratije, i tamnu stranu tamošnjeg socijalnog sistema. Nikvist i Rapas savršeno funkcionišu u glavnim ulogama, i njihova međusobna hemija nosi veliki deo filma. Postoje i dva nastavka, Devojčica koja se igrala vatrom (Flickan som lekte med elden) i Zamak u oblacima (Luftslottet som sprängdes), oba iz 2009., koji zaokružuju priču Mikaelove i Lisbetine borbe protiv sistema, tako da možete pogledati i njih ako vas priča bude dalje interesovala, mada prvi deo može i potpuno izolovano da se gleda. Odličan za… bilo koji trenutak zapravo.

Piše: Sofija Vuković Petrik