Nordijske bizarnosti – 1. deo

26 Feb Nordijske bizarnosti – 1. deo

Najčešće kada se spomenu zemlje na severu Evrope, ljudima se uglavnom javljaju asocijacije vezane za gotovo besprekorno uređene državne sisteme, visoki životni standard, izrazito jaku ekološku svest, inovativna dizajnerska rešenja. I to jeste potpuno opravdano – sve ove zemlje su sa punim pravom zaslužile svoj ugled i dobar glas koji ih prati u svetu. Zato smo u današnjem tekstu odlučili da malo izađemo iz ovih stereotipnih okvira, i predstavimo po jedan manje poznat (a ponegde i bizaran) fenomen iz svake zemlje, uključujući i autonomne oblasti kao što su Farska ostrva i Grenland.

Surströmming ??

Surströmming je tradicionalno švedsko jelo, koje vodi poreklo iz priobalja severne Švedske. Kao što samo ime kaže (sur = kiseo,  strömming = baltička haringa), u pitanju je fermentisana i usoljena baltička haringa koja se u Švedskoj smatra delikatesom. U proizvodnji se koriste haringe ulovljene tokom aprila i maja, malo pred period mrešćenja. Ulovljena riba se potom potapa u slan rastvor, koji izvlači krv, a nakon čega se uklanjaju glava i rep. Potom se riba stavlja u manje slani rastvor (soli se stavlja taman toliko da ne dođe do truljenja) i čuva u buradima oko pet nedelja. U tom periodu otpočinje i proces fermentacije (tačnije autolize), kada kao rezultat reakcije postojećih enzima i rada bakterija nastaju propionska, buterna i sirćetna kiselina, kao i vodonik-sulfid. Ili rečnikom za one sa jeftinijim ulaznicama – bukvalno niste svesni koliko to sve zajedno bazdi. Nakon tih pet nedelja se haringa pakuje u konzerve u kojima se proces fermentacije nastavlja (dakle smrdi još gore po otvaranju). Da stvar bude još bizarnija, ulov u tekućoj godini ne bi trebalo da se nađe u rafovima supermarketa pre dana za „premijerno“ puštanje u prodaju (surströmmingspremiären), a koji uvek pada na treći četvrtak u avgustu. Surströmming se uglavnom servira uz bareno povrće. Na severu zemlje se ovakva haringa uglavnom krka u kombinaciji sa usitnjenim kuvanim krompirom i lukom koji su uvijeni tanke kore koje se prave od krupno mlevenog ječmenog brašna (tunnbröd). Takav „sendvič“ se naziva surströmmingsklämma, i Šveđani sa severa zemlje tvrde da ide super sa hladnim mlekom. E sad, ukoliko ste među onima koji se dave u belim bubrezima, kavurmi, krvavici ili recimo pohovanom mozgu, plus niste gadljivi na mirise, verovatno će vam se surströmming zapravo i dopasti. S druge strane, pojedini zli jezici, pa čak i naučne studije, svrstavaju ovu gastronomsku čaroliju među najsmrdljivija jela na planeti (ako ne i najsmrdljivije). YouTube uzmeđu ostalog vrvi od raznoraznih snimaka (od koji su neki blago ili vrlo uznemirujući) u kojima ljudi otvaraju limenku surströmming-a i povraćaju do maltene besvesti, bilo da je reč o napornim američkim tinejdžerima i vlogerima, kućnim ljubimcima ili nemačkim vojnicima. A opet ima i snimaka u kojima ljudi potpuno normalno pripremaju jela sa fermentisanom polutrulom haringom. Džejmiju Oliveru se navodno dopala, a Gordon Remzi je umalo bacio peglu u jednoj emisiji. Mi ovde ništa nećemo linkovati, a vi, ukoliko vas zanima šta se sve ljudima dešava kada samo primirišu ovu bajnu stvar, pretražujte na sopstvenu odgovornost.

Slika: flickr.com

Grindadráp ??

Grindadráp odnosno lov na crne delfine i kitove ima dugu tradiciju na Fa

rskim ostrvima, staru gotovo čitav milenijum. Stvar je sama po sebi logična – ako zanemarimo prirodne lepote ovog arhipelaga, tamo baš i nema nekih uslova za poljoprivredu ili industriju, pa su od nastanka prvih naseobina (ostrva su otkrili irski misionari u 7. veku, a prve konkretnije naseobine osnivaju Vikinzi u 9. veku) ribolov i kitolov imali suštinsku ulogu za opstanak tamošnjeg stanovništva. Tako je ostalo od današnjih dana – gotova celokupna privreda Farskih ostrva oslanja se upravo na ulov, preradu i izvoz ribe. I ribolov i kitolov, kao i kvote za ulov su regulisani zakonom. Ipak, iz starih vremena održali su neki načini lova koji šalju negativnu sliku u svet o ovom arhipelagu. U pitanju je upravo tradicionalni grindadráp, koji se odvija tokom čitave godine, ali ponajviše u letnjem periodu. Procenjuje sa da se pored farskih obala bezbrižno brčka oko čak 100 000 crnih delfina, a godišnje ih se ulovi oko 800. Nakon što se spazi jato koje pliva blizu obale, uz pomoć kanapa, lanaca i kuka ribari pokušavaju da namame jato ka obali i plićaku (manji zaliv, fjord, laguna, uvala). Namamljene delfine potom dočekaju meštani i posebnim kukama probijaju salo i odvlače ih na obalu, gde ih komadaju i razdeljuju meso i salo dalje među meštanima. Među učesnicima u lovu su neretko i deca, a u pojedinim manjim ribarskim selima ovakav način ubijanja delfina smatra se i nekom vrstom rituala prelaza u odraslo doba, posebno među dečacima. Već od osamdesetih godina prošlog veka, farskoj i danskoj vladi su počele da pristižu pritužbe zbog ovakvog načina lova na crne delfine, a situacija je kulminirala tokom 2014. godine, kada su aktivisti organizacije Sea Shepherd (Morski pastir) doputovali na Farska ostrva i masovno sabotirali lov na ove životinje. Iste godine pokrenuta je i kampanja GrindStop 2014 koja je imala odjeka u svim većim svetskim medijima. Aktivisti su na kraju bili uhapšeni i izvedeni pred sud. Naredne godine je akcija ponovljena sa istim ishodom, dok su danski i farski narodni poslanici bili zatrpani mejlovima besnih aktivista za zaštitu životinja iz celog sveta. Farska vlada i stanovništvo ne vide ništa sporno u ovom načinu lova, i pravdaju ga vekovnom tradicijom i kao i time da se meso dalje koristi za ishranu. Aktivisti organizacija za zaštitu životinja ovu tradiciju smatraju varvarskom i zaostalom, i navode kao dodatni argument da meso kita ne bi trebalo da se uopšte koristi u ishrani zbog visokog sadržaja žive.

Slika: YouTibe screenshot

Hið Íslenzka Reðasafn ??

Svakog leta, Island pohode ljudi iz celog sveta. Uglavnom da bi videli fjordove, gejzire, vulkane i vodopade, potom doživeli ponoćno sunce ili polarnu svetlost (u zimskom periodu), okupali se u čuvenoj Plavoj laguni, posmatrali kitove. A i kad su već tu, mnogi od njih skoknu i do možda najbizarnijeg muzeja na svetu – Islandski muzej penisa u Rejkjaviku. Osnivač muzeja, Sigurður Hjartarson, dobio je inspiraciju u (verovali ili ne) penisu bika od kojeg se između ostalog pravila i šiba za stoku, i kako sam kaže u šali „neko mora i ovo da radi“. „Bogata“ muzejska kolekcija danas broji preko 200 eksponata od gotovo svih kopnenih i morskih sisara sa Islanda, gde je najveća „ona stvar“ od plavog kita, navodno dugačka 170 cm i teška 70 kg. Najmanja je od hrčka, svega 2 mm dužine. U muzejskoj kolekciji nalazi se i ljudski muški reproduktivni organ, koji navodno pripada jednom Islanđaninu koji je u svoje vreme slovio za velikog ženskaroša na ostvru. I ma koliko to bizarno zvučalo, ovaj muzej postoji već 45 godina i godišnje ga poseti nešto više od 10 000 ljudi, od čega su 60% pripadnice nežnijeg pola. Pored ovih „stvarnih“, postoji i mitološki katalog koji prikazuje kako „to“ treba da izgleda i kod bića iz islandskog folklora, a tu su između ostalog i posrebrene skulpture muškosti (doduše tu niko nikom nije pozirao) islandskih rukometnih reprezentativaca koji su se vratili sa srebrnom medaljom sa OI u Pekingu 2008 godine. Kaže se da tog dana, kada se igralo veliko finale protiv Francuske, niko na Islandu nije išao u WC tokom poslednjih minuta utakmice. Ipak je to i prva medalja koju je Island osvojio u nekom ekipnom sportu, što je i navelo upravu muzeja da im se na sebi svojstven način oduže. Nešto slično kao i bejbi-bum koji se dogodio na ostrvu devet meseci nakon što je Island na EP u fudbalu 2016. pobedio Englesku i neočekivano dospeo u četvrtfinale. Pored muzejskih eksponata, u sklopu muzeja je i suvenirnica koja prodaje predmete gde je glavna tematika pogađate već šta. Muzej između ostalog ima i počasne članove koji su ili donatori eksponata ili su pokazivali izrazito interesovanje za materiju. Ima i pojedinaca kojima je zabranjen pristup, a i za to možete da pogađate zašto. Knjiga utisaka je navodno nešto na čemu bi isto trebalo da se zadržite ukoliko vas put tamo ikada navede. Više informacija o ovoj, pa, ipak jedinstvenoj ustanovi, recimo kulture, možete da nađete na https://phallus.is/en/, a ukoliko vam je sajt zagolicao maštu, imate više nego maštovitu galeriju eksponata na Instagramu.

Slika: https://twitter.com/asta_fish/status/

Kalaallisut ??

Grenland je najveće ostrvo na svetu i u sklopu je Kraljevine Danske, gde, kao i Farska ostrva, uživa široku autonomiju i nije deo Evropske unije. Na celom ostrvu živi oko 56 000 ljudi, i gotovo svi su dvojezični, odnosno govore danski i grenlandski jezik. Grenlandski jezik, naravno, nije evropski jezik i spada u grupu inuitskih jezika, koji su samo jedna grana eskimsko-aleutske jezičke porodice. Ovaj jezik je tek 2009. postao i zvaničan jezik na Grenlandu kako bi se smanjio uticaj dominantnog danskog jezika. Dominantni dijalekat ovog jezika na Grenlandu je tzv. zapadnogrenlandski dijalekat (odn. Kalaallisut) i njime se služi nešto manje od 50 000 ljudi na ostrvu, dakle apsolutna većina. Ono što je specifično za ovaj jezik jeste da je u pitanju tzv. polisintetički jezik. Da bi moglo da se razume šta je to zapravo, i šta je to toliko specifično sa tim jezikom, moramo na kratko da se osvrnemo na to što šta su analitički i sintetički jezici. Najprostije rečeno – analitički jezici imaju vrlo jednostavnu morfologiju, i različite gramatičke kategorije ili obeležja na izražavaju se uz pomoć nastavaka ili drugačijih oblika reči, već uz pomoć drugih reči. Neki od takvih jezika su kineski, vijetnamski i delimično savremeni engleski jezik. Nasuprot njima stoje sintetički jezici, kakav je na primer srpski jezik – jedna reč sastoji se iz više morfema i gramatičke kategorije se izražavaju nastavcima. Tu razliku možemo da plastično ilustrujemo preko građenja sadašnjeg vremena u engleskom, norveškom i srpskom:

?? I play, We play (nema nikakvih nastavaka na glagolu, subjekat je obavezan da bi se znalo na koga se odnosi

?? Jeg spiller, Vi spiller (nastavak -r nosi informaciju o glagolskom vremenu, ali ništa više od toga, subjekat je i dalje obavezan)

?? Igram, Igramo (nastavci -m, i –mo nose informaciju o glagolskom vremenu, jednini u odnosu na množinu, kao i o licu (prvo, drugo, treće), pa subjekat samim tim nije obavezan)

U ovom slučaju bi engleski bio analitički jezik (iako to nije u potpunosti) jer analizira, tj. raščlanjuje gramatičke oblike, a norveški i srpski sintetički, ali gde je srpski na skali sintetičkih jezika daleko iznad norveškog (sintetišu, tj. sjedinjuju gramatičke oblike). Isti slučaj bi bio ako bismo gledali padeže, zbog kojih mnogi misle da je srpski veoma težak jezik za učenje.

Slika: pixabay.com

Nazad na polisintetičke jezike, kojima pripada grenlandski jezik. Karakteristika za te jezike je da se prave veoma, veoma dugačke reči od ogromnog broja morfema (najmanjih jezičkih jedinica koje imaju značenje i mogu da stoje samostalno) koje se nalepljuju na osnovu i stvaraju ogromne strukture koje je praktično nemoguće naučiti iz naše jezičke perspektive. Unutar reči dolazi i do manjih glasovnih promena. Takve reči kod nas odgovaraju čitavim rečenicama. Najprostiji primer bila sledeća reč/rečenica Qimmeqarpunga što znači Imam psa (qimmeq = pas + qar = imati + punga = ja, u indikativnom značenju) ili Paasiviuk (Razumeš li to: passi = razumeti + – vit = da li ti + -uk= to). Nešto ekstremniji primer preuzeli smo sa jedne stranice za učenje grenlandskog jezika: Silagissiartuaarusaarnialerunarpoq, a ako bismo hteli da razbijemo ovu reč na njene komponente, to bi izgledalo ovako: sila-gi-ssi-artu-aa-rusaar-nia-ler-unar-poq (weather-good-becomes-go-over-slowly-gradually-again-comes-probably-3rd person singular). Sve u svemu, ukoliko mislite da su skandinavski jezici baš teški, pogledajte sledeći video u kome deca iz zemalja u ovom regionu pokušavaju da izgovore grenlandsku reč za računar.

I za kraj – grenlandski nema pedeset različitih reči za sneg. Imaju nekoliko reči više od nas, šiju nas za svega nekoliko.

Piše: Nemanja Vidaković