7 razloga zašto (ponovo) niste položili sastav na nivou B2

07 May 7 razloga zašto (ponovo) niste položili sastav na nivou B2

Priprema za polaganje Norskprøve je u punom jeku i veliki je broj kandidata koji muku muče upravo sa problemom iz naslova. Zašto je to tako? Neki tvrde da je glavni razlog neracionalno pooštravanje kriterijuma, sa čime samo donekle možemo da se složimo. Činjenica je da se ovi sastavi razlikuju od onih za niže nivoe, ne samo po očekivanom kvalitetu jezika, već i po pitanju strukture i drugih formalnih odlika. Međutim, ako ste mislili da su podela teksta na uvod, razradu & zaključak dovoljna znanja o formalnim odlikama sastava, možda je ipak vreme da preispitate ono što znate o pisanju i odvojite dovoljno vremena za pripremu za ovaj nezaobilazni deo ispita na nivou B2. Osnovna predrasuda koje treba što pre da se otarasite jeste da svi pišu sastave na isti način kao mi. Što pre razumete da se norveški i srpski stil bitno razlikuju, pre ćete naučiti kako da pišete sastave na norveškom i da ispunite kriterijume ispita.

U kakve zamke se upada na nivou B2?

1. Promašili ste temu. Razumevanje teksta zadatka je osnovna stvar, a zamka leži u ubeđenosti da ste razumeli šta se od vas traži nakon što ste ovlaš pročitali informacije koje ste dobili ispod naslova zadatka. Ove informacije možete koristiti u samom zadatku, ali je veoma važno da rastumačite šta one impliciraju. One uglavnom služe da suze diskusiju o temi na neke konkretne primere, a od vas se onda očekuje da ih dobro razradite, odnosno, prodiskutujete. U vezi sa tim je veoma važno da budete sasvim sigurni da razumete reči koje biste eventualno upotrebili. Ukoliko se previše razbacujete rečima koje su vam sasvim ili delimično nepoznate, sastav je nejasan, nelogičan i nije dovoljno dobar da bi dobio prelaznu ocenu. Dakle, izbegavajte reči koje ne znate.

2. Uvod je obična generalizacija i ne govori ništa o temi o kojoj se piše. Ovako smo navikli da pišemo pismene zadatke iz srpskog, ali norveški sastavi imaju drugačiji fokus. Poenta je da se još u prvoj rečenici fokusirate na temu. Dakle, ako je tema „problemi u zdravstvu“, izbegavajte rečenice pa: „Zdravlje je najvažnija stvar na svetu“, ili: „Bez dobrog zdravlja je i kvalitet života nizak“. Ovakve rečenice se mogu koristiti kao poslednja rečenica u norveškom zaključku, jer ostavljaju dobar utisak kada stoje na kraju – ali nikako na početku. Norveški uvodi se pre trude da odgovore na konkretna pitanja kao što su:

• Zašto bi neko postavio ovo pitanje; zašto je ova tema uopšte nekome bitna?
• Šta je ključni pojam iz naslova?
• Kako mogu da ga razjasnim tako da svako može da razume šta znači?
• Da li je moj odgovor na pitanje (problem) iz naslova „da“ ili „ne“?
• O čemu ću pisati dalje u razradi, šta ću pokušati da dokažem?

3. Razrada sadrži previše (nevažnih) informacija, što je čini opisnom (deskriptivnom). Kada znamo dosta o nekoj temi, padamo u iskušenje da predstavimo gomilu informacija i da se oslonimo na to da će čitaoci sami izvući neke „logične“ zaključke. Verovatno ovo potiče od stare navike da na kontrolnim zadacima u školi i ispitima na fakultetu na esejska pitanja odgovaramo gomilanjem činjenica – jer što više činjenica imamo, to veće znanje, pa samim tim i ocena. Ipak, poenta sastava koje pišete na ispitu iz norveškog nije da pokažete koliko ste obrazovani, već kako vladate tehnikama rasprave i (objektivnog) iskazivanja stava. Norveška razrada je pre svega argumentativna. To znači da sada na svoj „da“ ili „ne“ odgovor na pitanje iz naslova morate pronaći par dobrih razloga (argumenata). Ovi argumenti ne moraju bi sasvim „valjani“ kao kod filozofskih i naučnih rasprava, te se ne morate plašiti logičkih grešaka kao što su apel na osećanja ili verovatnoću, anegdotalne dokaze i slično. Važno je samo da svaki argument bude potkrepljen dobrim objašnjenjem, tako da ni jedna vaša misao (stav) o temi ne ostane da visi u vazduhu. Naravno da je korisno zna ponešto o temi (uključujući i relevantan vokabular), te pre samog ispita nije loše čitati novine (npr. Bergens Tidende ili Aftenposten, a posebno poglede i polemike u okviru istih) kako biste imali makar neki osnovni koncept u vezi sa čestim temama i problemima u norveškom društvu.

4. Zaključak je u stvari razrada – uvode se novi stavovi, koji do tog trenutka nisu iskazani nigde u tekstu. Rezultat je nejasan stav kandidata. „Kako smo došli do tog zaključka? Odakle sada ovaj stav?” su neka od pitanja koja čitaoci mogu postaviti, što je loše po rezultat na ispitu. Norveški zaključak je pre sumativnog tipa – ukratko prepričamo glavne tačke (argumente) iz razrade, i ostavimo neki završni komentar. Kao što je već pomenuto, ta završna reč može da bude opšteg karaktera – kao neka vrsta motoa koji će čitalac lako zapamtiti i koji će ostavi utisak.

5. Reči za povezivanje teksta koje su sasvim očigledno ubačene u nadi da će nešto promeni. Neko vam je rekao da uz pomoć reči za povezivanje teksta (av den grunn, fordi, likevel, til tross for at…) komisija ocenjuje na kom ste jezičkom nivou. Ovo je sasvim tačno, ali je osnovni uslov da te reči koje koristite imaju nekog smisla u tekstu, kao i da ih tekst nije prepun. Osnovni princip jeste da vaš tekst treba da „teče“ od uvoda do zaključka, odnosno da oni koji čitaju nemaju utisak da su konstrukcije isforsirane i besmislene, već da vode nekoj poenti. Ove reči treba da povežu vaš tekst u logičnu, smislenu celinu, a ne da bodu oči svojim prisustvom.

6. Duge, teške rečenice i previše „okićen“ tekst. Pisati andrićevskim stilom je možda ideal srpskih sastava, ali u norveškim sastavima tome nema mesta. Bolje je da jednu dugu rečenicu podelite na dva, tri ili više delova, nego da pokušavate sve da izrazite „u jednom dahu“. To svakako ne znači da rečenice treba da budu proste ili eventualno prosto proširene, već da ne budu previše složene. Poželjno je izbegavati sve ono što je suvišno u odnosu na osnovnu poruku koja se rečenicom iskazuje, te se preterana upotreba prideva nikako ne preporučuje. Norveška rečenica se pre svega vodi principom „kratko, jasno i logično“. Ovo ne rezultira samo u boljoj strukturi teksta, već i preciznijem izražavanju. Kraće rečenice su lakše za manipulaciju i kontrolu, pa su često i gramatički tačnije.

7. Nemate dovoljno vremena da proverite gramatiku i pravopis u svom sastavu. Ukoliko želite da polažete Bergenstest, vodite računa da ispit traje ukupno 6 sati, od čega su dva poslednja sata rezervisana za pisanje sastava. Pre toga imate 25-30 gramatičkih zadataka koje treba da rešite u 30 minuta, ali niko vam neće reći kada ovo vreme istekne. Dakle, treba dobro da se organizujete, tako da imate dovoljno vremena da napišete sastav i prekontrolišete njegov sadržaj i formalne odlike kao što su struktura, gramatika i pravopis. Najgore je čitati jedan (idejno) dobar sastav koji pati od loše gramatike. Što je lošija gramatika, to je lošiji i opšti utisak. Povremeno se dešava da su rečenice pisane u brzini na kraju toliko nerazumljive da se ne mogu smatra dovoljnim za nivo B2.

Šta se traži od nas u sastavima na nivou B2?

Nastavni plan norveškog za odrasle imigrante na nivou B2 opisuje sledeće odlike pisanog jezika kandidata:

• Piše jasne, detaljne tekstove o velikom broju tema unutar sopstvene naučne discipline ili oblasti interesovanja.
• Upotrebljava pogodne medije i žanrove prilikom pisanja tekstova, i na papiru i digitalno.
• Piše tekstove sa činjeničkim i argumentativnim sadržajem.
• Ume da rezimira i proceni informacije iz različitih izvora, prenese i potkrepi sopstvene stavove, upotrebi relevantne primere i izvuče zaključke.
• Piše rezime glavnog sadržaja u stručnim tekstovima.
• Opisuje osećanja i lične doživljaje i događaje na iznijansiran način.
• Piše referate sa sastanaka i izveštaje.
• Ume da prenese iskustva i znanja drugima.
• Koristi se svojom digitalnom kompetencijom da prenese i predstavi informacije.

Nastavni plan norveškog jezika i znanja o norveškom društvu za odrasle imigrante nivo B2 se u Norveškoj smatra pre-akademskim nivoom, te se od kandidata traži da pokažu osnovna znanja o akademskoj formi sastava. Pored toga što je važno da steknete dovoljno prakse u pisanju i dobijete relevantne povratne informacije o tome šta je dobro a šta ne, bitno je da izdvojite dovoljno vremena za uvežbavanje ove veštine. Onog trenutka kada bez problema budete umeli da primenite norvešku strukturu sastava na veći broj tema, znaćete da ste spremni da položite ovaj deo ispita. Osim ako dozvolite tremi da vas savlada. 🙂

Izvor: Serbiske profesjonelle

3. Razrada sadrži previše (nevažnih) informacija, što je čini opisnom (deskriptivnom). Kada znamo dosta o nekoj temi, padamo u iskušenje da predstavimo gomilu informacija i da se oslonimo na to da će čitaoci sami izvući neke „logične“ zaključke. Verovatno ovo potiče od stare navike da na kontrolnim zadacima u školi i ispitima na fakultetu na esejska pitanja odgovaramo gomilanjem činjenica – jer što više činjenica imamo, to veće znanje, pa samim tim i ocena. Ipak, poenta sastava koje pišete na ispitu iz norveškog nije da pokažete koliko ste obrazovani, već kako vladate tehnikama rasprave i (objektivnog) iskazivanja stava. Norveška razrada je pre svega argumentativna. To znači da sada na svoj „da“ ili „ne“ odgovor na pitanje iz naslova morate pronaći par dobrih razloga (argumenata). Ovi argumenti ne moraju bi sasvim „valjani“ kao kod filozofskih i naučnih rasprava, te se ne morate plašiti logičkih grešaka kao što su apel na osećanja ili verovatnoću, anegdotalne dokaze i slično. Važno je samo da svaki argument bude potkrepljen dobrim objašnjenjem, tako da ni jedna vaša misao (stav) o temi ne ostane da visi u vazduhu. Naravno da je korisno zna ponešto o temi (uključujući i relevantan vokabular), te pre samog ispita nije loše čitati novine (npr. Bergens Tidende ili Aftenposten, a posebno poglede i polemike u okviru istih) kako biste imali makar neki osnovni koncept u vezi sa čestim temama i problemima u norveškom društvu.

4. Zaključak je u stvari razrada – uvode se novi stavovi, koji do tog trenutka nisu iskazani nigde u tekstu. Rezultat je nejasan stav kandidata. „Kako smo došli do tog zaključka? Odakle sada ovaj stav?” su neka od pitanja koja čitaoci mogu postaviti, što je loše po rezultat na ispitu. Norveški zaključak je pre sumativnog tipa – ukratko prepričamo glavne tačke (argumente) iz razrade, i ostavimo neki završni komentar. Kao što je već pomenuto, ta završna reč može da bude opšteg karaktera – kao neka vrsta motoa koji će čitalac lako zapamtiti i koji će ostavi utisak.

5. Reči za povezivanje teksta koje su sasvim očigledno ubačene u nadi da će nešto promeni. Neko vam je rekao da uz pomoć reči za povezivanje teksta (av den grunn, fordi, likevel, til tross for at…) komisija ocenjuje na kom ste jezičkom nivou. Ovo je sasvim tačno, ali je osnovni uslov da te reči koje koristite imaju nekog smisla u tekstu, kao i da ih tekst nije prepun. Osnovni princip jeste da vaš tekst treba da „teče“ od uvoda do zaključka, odnosno da oni koji čitaju nemaju utisak da su konstrukcije isforsirane i besmislene, već da vode nekoj poenti. Ove reči treba da povežu vaš tekst u logičnu, smislenu celinu, a ne da bodu oči svojim prisustvom.

6. Duge, teške rečenice i previše „okićen“ tekst. Pisati andrićevskim stilom je možda ideal srpskih sastava, ali u norveškim sastavima tome nema mesta. Bolje je da jednu dugu rečenicu podelite na dva, tri ili više delova, nego da pokušavate sve da izrazite „u jednom dahu“. To svakako ne znači da rečenice treba da budu proste ili eventualno prosto proširene, već da ne budu previše složene. Poželjno je izbegavati sve ono što je suvišno u odnosu na osnovnu poruku koja se rečenicom iskazuje, te se preterana upotreba prideva nikako ne preporučuje. Norveška rečenica se pre svega vodi principom „kratko, jasno i logično“. Ovo ne rezultira samo u boljoj strukturi teksta, već i preciznijem izražavanju. Kraće rečenice su lakše za manipulaciju i kontrolu, pa su često i gramatički tačnije.

7. Nemate dovoljno vremena da proverite gramatiku i pravopis u svom sastavu. Ukoliko želite da polažete Bergenstest, vodite računa da ispit traje ukupno 6 sati, od čega su dva poslednja sata rezervisana za pisanje sastava. Pre toga imate 25-30 gramatičkih zadataka koje treba da rešite u 30 minuta, ali niko vam neće reći kada ovo vreme istekne. Dakle, treba dobro da se organizujete, tako da imate dovoljno vremena da napišete sastav i prekontrolišete njegov sadržaj i formalne odlike kao što su struktura, gramatika i pravopis. Najgore je čitati jedan (idejno) dobar sastav koji pati od loše gramatike. Što je lošija gramatika, to je lošiji i opšti utisak. Povremeno se dešava da su rečenice pisane u brzini na kraju toliko nerazumljive da se ne mogu smatra dovoljnim za nivo B2.

Šta se traži od nas u sastavima na nivou B2?

Nastavni plan norveškog za odrasle imigrante na nivou B2 opisuje sledeće odlike pisanog jezika kandidata:

• Piše jasne, detaljne tekstove o velikom broju tema unutar sopstvene naučne discipline ili oblasti interesovanja.
• Upotrebljava pogodne medije i žanrove prilikom pisanja tekstova, i na papiru i digitalno.
• Piše tekstove sa činjeničkim i argumentativnim sadržajem.
• Ume da rezimira i proceni informacije iz različitih izvora, prenese i potkrepi sopstvene stavove, upotrebi relevantne primere i izvuče zaključke.
• Piše rezime glavnog sadržaja u stručnim tekstovima.
• Opisuje osećanja i lične doživljaje i događaje na iznijansiran način.
• Piše referate sa sastanaka i izveštaje.
• Ume da prenese iskustva i znanja drugima.
• Koristi se svojom digitalnom kompetencijom da prenese i predstavi informacije.

Nastavni plan norveškog jezika i znanja o norveškom društvu za odrasle imigrante nivo B2 se u Norveškoj smatra pre-akademskim nivoom, te se od kandidata traži da pokažu osnovna znanja o akademskoj formi sastava. Pored toga što je važno da steknete dovoljno prakse u pisanju i dobijete relevantne povratne informacije o tome šta je dobro a šta ne, bitno je da izdvojite dovoljno vremena za uvežbavanje ove veštine. Onog trenutka kada bez problema budete umeli da primenite norvešku strukturu sastava na veći broj tema, znaćete da ste spremni da položite ovaj deo ispita. Osim ako dozvolite tremi da vas savlada. 🙂

Izvor: Serbiske profesjonelle