04 Jun Od Vojvodine do Švedske krupnim koracima. Iz prve ruke.
Nastavljamo s pričama iz Švedske. Današnja sagovornica Radmila Opačić je s nama podelila svoje iskustvo emigracije u Švedsku, sa svim usponima i padovima, a u današnjem tekstu ga delimo s vama. A njoj se zahvaljujemo na priči.
Rođena sam u Hrvatskoj i živela tamo do svoje 18. godine, a onda 1999. odlazim u Novi Sad na studije. Završavam Visu školu pa posle fakultet, zatim dolazi svadba, pa dete. I sve je to nekako išlo svojim tokom, baš onako kako i treba. I onda dolazi 2009. i vreme da se dete upiše u vrtić. Tu počinje sve ono (nezadovoljstvo i nemoć) sto se posle samo gomilalo i dovelo do toga da napustimo Srbiju. Suočavanje sa činjenicom da ti za sve treba veza. Veza za vrtić, veza za lekara, veza za pasoš,….Mi smo i imali “sve te veze” ali ja se prosto nisam pronalazila u tom sistemu i okruženju. Zatim se rodio naš drugi sin, a godinu dana kasnije ja sam i dalje domaćica koja sedi kući, sada samo sa dvoje dece. (Prvo dete upisano u vrtić preko veze, a drugo ni sa njom nije imalo pravo da aplicira za mesto. ?). Život mi se svodio samo na decu, šetnju do pijace, parka, Štranda i druženje na klupici ispred zgrade. A posla nigde. To nije bio život koji sam htela, vreme je prolazilo, a napretka nigde nije bilo. Pritom je i muž radio nešto što nije želeo, na šta bio je primoran zbog naše egzistencije, a kod kuće provodio samo vikende.
Šetnje nam ne manjka ni na ovoj geografskoj širini. Slika: Privatna arhiva
Januara 2013. budim se i dolazim na ideju, ŠVEDSKA!!! Brat moga muža se 2006. preselio ovde. Mi svi imamo HR pasoše, Hrvatska ulazi u EU u julu 2013. I odjednom se javi taj osećaj da možeš sve promeniti. Iste sekunde zovem muža koji je bio u Belgiji i pričam mu za ideju da se selimo za Švedsku. ? Sutradan na internetu pronađem školu, upisujem kurs švedskog i već u februaru krećem kurs. Tu upoznajem najdivniju osobu na svetu celom, našu Cecu. Kada se samo setim sa kojim voljom i željom sam učila švedski. Inače mi jezici i nisu jača strana, više sam ja za matematiku i statistiku, ali bez obzira na to, svaku reč sam upijala. Cilj mi je bio da naučim bar sto reči pre nego se preselimo u Švedsku. Bolje i sto nego nijedna.
Mål – švedska reč za “cilj” i za “gol”. Bitan je fokus na “mål”. Slika: Privatna arhiva
Krenuli smo projekat zvani “Odlazak u Švedsku”. Muž je dao otkaz i otišao kod brata u Stokholm u potragu za poslom. Sedeo tamo dva meseca bezuspešno. Vratio se nazad i posle mesec dana ga zvali za neki posao. On spakovao stvari i otišao ponovo. Nakon dva dana počeo da radi i dobio je personnummer ?. Plan je bio da se deca i ja selimo kada on pronađe stan, ali stana nigde. Bila sam ubeđena da su sve svi urotili protiv mene. Tada nisam znala kako stvari funkcionišu ovde. Na štrandu sam sedela i pronašla stan preko sajta blocket.se! Spakovali stvari, decu i mene i za dve nedelje otišli. Pare pozajmili, moja sestra podigla je kredit da bismo mi imali za zivot u početku.
Sajt na kome ima svega od igle do lokomotive – blocket.se. Screenshot
Jula 2014. slećemo u Švedsku, za četiri dana poštom dobijamo personnummer deca i ja. Upisujemo decu u vrtić i predškolsko. Vidi čuda, oni vec 18. avgusta kreću, dobili su mesto, bez veze. Ja krećem svakodnevno od 8-12h na SFI, što će trajati narednih godinu dana. Jezik je ključna karika svega i preduslov za dalji napredak u Švedskoj. Pričala sam ja taj švedski kako sam znala i umela. I u vrtiću sa vaspitačicama, i u školi sa učiteljima i ja u mojoj školi. Treba da se uči i da se priča, ali ipak treba i neko vreme da prođe da sve legne na svoje mesto.
Lido friluftsområde. Slika: Privatna arhiva
Kada sam završila SFI u junu videla sam neki oglas za posao i napisala CV i poslala. Oni mi odmah odgovorili (za razliku od Srbije gde nikada ni na jedan poslati CV nisam odgovor dobila, ali ni jedan). Ja sam sa decom otišla u Srbiju na raspust, a oni me tri puta zvali na telefon za taj posao. i tada smo se dogovorili da ih pozovem kada se vratim u avgustu. Ja sam ih pozvala i oni mi zakazali intervju za par dana i dobila sam posao. Na intervju sam došla puna samopouzdanja, a onda se desi situacija na recepciji da me je čovek pitao kako se zovem, a ja ga nisam razumela. Kao da me je neko polio hladnom vodom. I tada sam se prvi put upitala da ne preterujem možda malo, pa tek sam došla, ne razumem kada me pita za ime, a idem na intervju za posao. Međutim sve je dobro prošlo. Zaposleni na recepciji je bio iz oblasti Skåne i imao malo specifičan dijalekt. ? Radila sam osam meseci kao monter u kompaniji Scania, a zatim kao” Office Manager” a sada radim kao “Assistant to Head of Bussines Systems”. Isti poslodavac, samo drugačija radna mesta.
Jedan kadar s mog radnog mesta. Slika: Privatna arhiva
Radna sredina je predivna. Niko ti ne zamera sto se još uvek dese greške u pisanju ili u govoru. Svi su tu da pomognu. Punu podršku kolega i sefa imam u svemu. Pravimo moj razvojni plan svake godine. Kada vide diploma sa fakulteta koju sam bez problema nostrifikovala i odmah mi je priznata, puni su oduševljenja i to jako cene. I oni su mi podrška u svemu, tj. cela kompanija. Oni su prezadovoljni kako ja radim, a to osećanje je obostrano. Radno vreme mi je fleksibilno. Dođem na posao kada želim, odem kada želim. Ili radim od kuce ako želim. To je moje pravo i od mene se ne očekuje da sedim osam sati u kancelariji. Bitno je da se vide rezultati i da uradim sve svoje obaveze. Balans koji imam između privatnog i poslovnog života je neprocenjiv. Godišnji odmor 30 radnih dana godišnje, plus bonus koji svaki radnik dobije u zavisnosti od poslovanja firme. Politika ovde je da je porodica na prvom mestu i da je to najbitnije, a posao ćemo već završiti.
Sin izviđač vesla i jedri s izviđačima svakog ponedeljka. Slika: Privatna arhiva
Nakon 4,5 godine u Švedskoj muž i ja radimo u istoj firmi. Imamo stalne poslove, iste uslove rada, kupili smo trosoban stan pre dve godine. Idemo svake god na letovanje i godišnji po šest nedelja. Deca su se lepo adaptirala, dobri su, uspešni sportisti, pricaju i švedski i srpski i počeli su sa učenjem engleskog. Stres nula, briga nula. Švedska je zemlja mojih snova, to sam ja. Ni sekund se pokajala nisam sto smo došli, vec sto se nismo ranije odlučili za taj korak. Mog muža jos uvek ponekad uhvati neka nostalgija, ali to ga drži par dana. Svestan je on zašto smo ovde, samo što mislim da se nikada neće pomiriti sa tim.
Omiljeno mesto na 3 km od naše kuće. Preko zime na sankama i klizaljkama, preko leta u kupaćem. Slika: Privatna arhiva
Neka poruka za sve je da nikada ne odustaju. Glavno i jedino pravilo ovde je da pravila nema. Ne treba slepo slušati savete drugih i njihove priče, kako su oni prošli… svako je slučaj za sebe. Bitno je da znati šta želiš i ne odustati. Sada kada sama pogledam na celu ovu svoju priču, pomislih da smo bili ludi. Došli ovde sa nekoliko hiljada pozajmljenih evra, živeli u stanu u “drugu ruku”, muž menjao svakakve poslove , sve to sa dvoje dece od tri i šest godina. Ali ipak sve je nekako došlo na svoje mesto i sada živimo bas onako kako smo i zamišljali u tim trenucima „ludosti“.
No Comments