Ivanjdan – konačna pobeda svetlosti nad tamom

25 Jun Ivanjdan – konačna pobeda svetlosti nad tamom

Bez obzira da li govorimo o severu Evrope, ili o južnijim geografskim širinama, dolazak leta je na neki način uvek bila bitna stvar, i na neki način je gotovo nemoguće da se barem malo ne upadne u letnju euforiju, bilo da se radi o letnjem raspustu (kome se zapravo mnogo više raduju nastavnici nego učenici i studenti), ili o unapred planiranom odmoru kada na pokoju nedelju možete da se vratite na fabrička podešavanja i da spavate duže nego inače. Kod nas ta euforija nije baš sveopšta, i neretko se mogu čuti i kuknjave na vrućinu, na grad koji je pobio useve, nesnosnu gužvu na posećenijim letovalištima, sumanute mase ljudi koji na sve strane pokušavaju da taj odmor iskoriste na što bolji način.

Slika: Privatna arhiva Nemanja Vidaković Ponoćno sunce na severu Norveške leta Gospodnjeg 2019. godine

S druge strane, u severnijim delovima Evrope se gotovo bez izuzetka ovo godišnje doba očekuje sa nestrpljenjem – nakon zime i mraka i koji traju dosta duže nego kod nas, a potom proleća koje neretko podseća na našu kasnu jesen, javlja se upravo ta kolektivna ushićenost za onim što „tamo gore“ manjka – svetlošću i toplim vremenom. Ovog prvog ima napretek, a unutar Arktičkog polarnog kruga (u ovom slučaju najseverniji delovi Norveške, Finske i Švedske), koji predstavlja južnu granicu polarnog dana, sunce u jednom periodu uopšte ne zalazi (kao što i tokom zime uopšte ne izlazi). Ovog drugog… pa to već varira. Kod nas se letnje vrućine naprosto podrazumevaju, dok u nekim delovima Skandinavije nije retkost da se recimo tokom celog jula temperatura svega 4-5 puta popne na preko 15 stepeni. I da bude toliko kiše (a ponekad i snega) da se povremeno nosite mišlju da sami sebi polomite ruku. A i da se zapitate šta vi uopšte tražite u tim krajevima. I odjednom, već oko 20. juna ljudi masovno ponavljaju istu mantru da je leto došlo, i da dolaze dugi, svetli i topli dani i da će, eto, barem u naredna dva meseca vreme biti normalno. I na manje-više isti način nastavljaju sa tom samoobmanom iz godine u godinu. A kada ti topli dani dođu, gotovo nikoga ne možete da zateknete kod kuće, jer se svaki topliji dan bez vetra i kiše slavi kao mali praznik.

2016. godine u Olesunu je zapaljena najveća ivanjdanjska vatra na svetu (47,4 m). Rekord je oboren ove godine u Austriji (60 m). Slika: YouTube screenshot

Centralni praznik je naravno Ivanjdan, koji pada svake godine 24. juna (Norveška/Danska) ili na petak između 19. i 25. juna (Švedska). U Norveškoj i Danskoj se naziva sankthans odnosno jonsok, u Švedskoj midsommar, dok ga Finci nazivaju juhannus. Obeležavanje ovog dana seže daleko u prošlost, u stara paganska vremena, i najverovatnije se vezuje za letnju dugodnevnicu, najduži dan u godini i „zvanični“ početak leta, koji doduše pada ili 20. ili 21. juna. Praznik se takođe obeležava u baltičkim zemljama. Po svemu sudeći, severni narodi su, kao i njihovi današnji potomci, bili zaneseni istom idejom o toplom i svetlom periodu godine, koje nikako da dođe posle mraka i zime. Po primanju hrišćanstva, crkva se (kao i u svim drugim relativno nedavno pokrštenim oblastima) svojski trudila da lokalna narodne svetkovine na neki način inkorporira u svoje učenje. Vreme proslave ovog praznika poklapalo se sa datumom rođenja Svetog Jovana Krstitelja, koji je prema hrišćanskom verovanju rođen šest meseci pre Isusa Hrista, 24. juna (po gregorijanskom kalendaru), odnosno 7. jula (prema julijanskom kalendaru). Iako se crkva nadala da će Ivanjdan potisnuti pagansko obeležavanje ovog dana, obe tradicije su se paralelno održale. Tradicija koja se očuvala do današnjih dana jeste paljenje vatre veče uoči Ivanjdana. U našim krajevima je taj običaj poznatiji kao lilanje, paljenje kore trešnjinog ili brezovog drveta, kada se vatra pali ne samo uoči Ivanjdana, već i uoči Petrovdana. U Skandinaviji, pogotovo u Danskoj i Norveškoj, pale se prave lomače – u današnje vreme se obično negde pored plaže nabaca velika gomila starih drvenih gajbi, paleta i granja i pali se ogromna vatra. U nekim krajevima je ta ista lomača mnogo skromnijih mera, ali im je za sve zajedničko okupljanje oko vatre uz neizostavnu hranu i alkoholna pića. Uloga vatre je da otera zle sile, demone, bolesti, štetočine i da sačuva zdravlje ljudi i useve.

Slika preuzeta sa: wikimedia.org Švedski majstång

U Švedskoj je paljenje ovakvih lomači karakteristično za Valpurgijsku noć (30. april), noć kada se prema verovanju okupljaju veštice i demoni. Na Ivanjdan je kod Šveđana uobičajenije da se ljudi okupljaju oko takozvanog Ivanjdanskog stuba (majstång), oko koga ljudi pevaju ili plešu (ples je u gotovo svakoj zemlji neizostavni deo ove tradicije), gde se tokom tog plesa imitiraju žabe koje skaču. Pored ovih „fiksnih“ tradicija, postoji još i čitav niz različitih verovanja (o njima smo malo više pisali u prošlogodišnjem tekstu). Neka od njih su vezana za upotrebu lekovitog bilja ili cveća koje se izdašno kači svuda po kući/gazdinstvu, u cilju zaštite od nečastivih sila. U nekim krajevima Skandinavije postojalo je i verovanje da će se devojkama, koje uberu bilje veče uoči Ivanjdana i stave ga pod jastuk, u snu javiti lik budućeg muža. Nešto poput venaca cveća koji se u našim krajevima stavlja na kapiju kuće. Izvorska voda prema verovanju takođe ima na ovaj dan može dobiti magična ili lekovita svojstva, pa u prošlosti nije bilo neuobičajeno da se krene u pohod na izvore vode koji su se nalazili u blizini, a ukoliko bi na taj padala kiša, to se tumačilo kao kišna jesen. A da bi se obezbedili dobri usevi, postojali su i običaji kobajagi svadbi u kojima su učestvovala mala deca, čime se simbolizovala plodnost i dobar rod u nedeljama pred predstojeću žetvu. A vama, bez obzira na to da li ste ljubitelj leta ili ne, želimo tokom letnje pauze što više onih stereotipnih lenjih, i što bezbrižnijih letnjih dana. Pa do ponovnog čitanja od jeseni.

Piše: Nemanja Vidaković