Kako sam postao SkandiSlavac. Iz prve ruke

04 Feb Kako sam postao SkandiSlavac. Iz prve ruke

Među najčitanijim tekstovima prošle godine na našem blogu bili su tekstovi iz rubrike Iz prve ruke. Stoga smo rešili da u narednim nedeljama ponovo sa vama podelimo iskustva naših bivše-sadašnjih polaznika i klijenata, a naš današnji sagovornik je Miodrag Marinković.

Zašto Skandinavija?

Oduvek sam bio fasciniran Skandinavijom. Ne u smislu Vikinzi i slično, već generalno, društveno uređenje i kvalitet života. Verovatno i zbog nostalgičnog sećanja na državu u kojoj smo nekada živeli, a koja bi, da je bilo sreće, verovatno bila kao Skandinavija. Ili čak i bolja. Nije tajna da smo im u dosta toga bili uzor.

Norveška “Đava” – Akershus Slika: privatna arhiva

Koji su bili tvoji prvi koraci u tom pravcu?

Moja ljubav prema švedskom jeziku javila se onog momenta kada sam ga čuo prvi put nekad u srednjoj školi. Za razliku od drugih, meni nije ličio na mađarski, a i mogao sam bez problema da izgovorim bilo šta bez greške. Bilo je to nešto nesvakidašnje, nešto što nije mogao svako da zna. I to je zapalilo vatru koja je tinjala sve do 2010. godine kada sam se konačno upisao u školu jezika i krenuo sa švedskim. Ispostavilo se da ćemo se družiti mnogo godina, i to možda ne baš na način kako sam u početku mislio.

I išlo je kao podmazano. Napredovao sam brzo, bio sam prezadovoljan. Jedva sam čekao te dane u nedelji kada sam imao čas. Potom je zbog učestalog poslovnog putovanja, usledila pauza od dve godine. A onda sam počeo da razmišljam o emigraciji. Shvatio sam da imam dovoljno iskustva u branši koja je dosta tražena i da bi se moglo pokušati. O društveno-političkom okruženju ne vredi govoriti.

Informacija da se u Norveškoj relativno lako nalazi posao kojim se bavim i da nije komplikovana procedura oko dobijanja radne vize navela me na to da upišem norveški i krenem u nešto novo. Ovaj put sa jasnim ciljem.

U početku je bilo, ne teško, već čudno. Morao sam se prebaciti na norveški, da izbacim navike švedskog i da prestanem da govorim «svorsk». Trebalo je par meseci…mada mislim da i dan danas ubacujem po koju švedsku reč. Sada vidim koliko sam u prednosti – savršeno razumem i jedne i druge. Prijao mi je rad u grupi.

Čuveni Karl Johan u Oslu Slika: Privatna arhiva

A kako je došlo do toga da se zaista i preseliš?

Moj prvi izbor za emigraciju, i pored učenja norveškog jezika je bila moja «prva ljubav» – Švedska. Delovalo je da ima mnogo više slobodnih radnih mesta nego u Norveškoj. I bilo je, razgovori su se nizali, najpre preko telefona/Skype, a kasnije ako bih prošao dalje i lično. Stokholm, Geteborg, Malme… Onda sam, čisto iz radoznalosti aplicirao za jednu kompaniju u Danskoj. Neočekivano, pravo iz neba pa u rebra – dobih ponudu. Šta da radim sad? Nikad nisam planirao Dansku. Sviđa mi se, ali uhvati me nespremnog. Zahvaljujući kratkom roku, neiskustvu i nekoj vrsti panike, odbio sam (i dan danas mislim da sam pogrešio). Kajao sam se posle misleći da takve ponude ne padaju s neba, ali izgleda da nisam bio «sazreo» u tom momentu.

A gde i kako si tražio posao?

Poslove sa tražio online preko Linkedina, sajta finn.no, i još nekoliko stručnih sajtova usko vezanih za IT. Trebalo je vremena da se stvari slegnu i da shvatim kako kvalitetno odraditi razgovor, kako napisati dobar CV, kako okrenuti razgovor u svoju korist… Takođe, lomio sam se između Švedske i Norveške. Odlučio sam se za Švedsku.

Vrlo brzo usledilo je nekoliko razgovora u kojima sam došao do samog kraja, ali ni jedan od njih se nije završio povoljno. Pretpostavljam da sam previše komplikovao oko boravišne dozvole, neiskusno očekujući da bi to oni trebalo da završe, što je narušilo njihovu na daleko poznatu „zonu komfora“ i nisu hteli da se upuštaju u to.

Jednog dana zvao me je agent – headhunter. Pitao me je šta mislim o poslu u Norveškoj. Dobra kompanija, odlični uslovi, mogućnost napredovanja i „sve po redu“. Prihvatio sam i organizovao put za Oslo. Razgovor je bio više nego uspešan. Od prvog razgovora do ponude prošlo je nedelju dana. Dobio sam uslove bolje od onih koje sam tražio i tri meseca rok da se preselim. Tako je počela nova avantura.

Radnu dozvolu – oppholdstillatelse dobio sam bez problema za par nedelja. Preselio sam se u Oslo u januaru 2019, a supruga i deca u julu. Oni su dobili dozvolu preko „spajanja porodice“.

Detalj iz komšiluka – Typisk norsk Slika: Privatna arhiva

A kakav si to posao dobio, možeš nešto više o tome da kažeš?

Što se posla tiče, radim isto ono što sam radio i u Srbiji. SAP Konsultant. Ponekad je teško objasniti šta je to, pa par mojih prijatelja misli da sam u stvari neki špijun, ili da radim kao „hitmen“ za mafiju. Ali to je u stvari savršeni miks IT i poznavanja poslovnih procesa pri čemu je konsultant onaj koji razume procese i implementira informacioni sistem u skladu sa tim.

Od prvog dana sam prihvaćen od svih kolega. Uvažavali su moj seniorski status (ne po godinama, već po iskustvu) želeći da pomognu bilo šta da je u pitanju. Već prvog dana dobio sam „flastera“ – kolegu koji je sve vreme bio uz mene kako bi obezbedio da se što pre adaptiram bez stresa. On mi je ujedno i bio direktno nadređeni. Zahvaljujući toj atmosferi osećao sam se kao kod kuće.

Inače, ne postoji formalni odnos zaposleni – menadžer. Svi sedimo zajedno u “open space-u” i svi menadžeri su samo prvi među jednakima i dostupni svakome u svako doba. Zanimljivo je i to da ne postoji naređenje, već uradi ako možeš ili ako hoćeš.

Omiljena aktivnost u slobodno vreme na jednoj od par plaža sa plavom zastavicom, a kako i ne bi, kad riba grize kao luda. Slika: Privatna arhiva

Ono što ljude vrlo često zanima su razlike između posla „tamo“ i „ovde“. Možeš li nešto na tu temu da kažeš?

Posao kao posao se ne razlikuje mnogo. Najveća razlika je sigurnost radnog mesta i mogućnost ličnog razvoja i napredovanja. Ne zavisim od toga da li će firma sklopiti ugovore sa klijentima i da li ću imati posao naredne godine. Ovde se to pažljivo planira. Takođe, bilo koji trening ma koliko da košta, odobrava se bez pogovora jer je opšte pravilo da je ulaganje u ljude ulaganje u kompaniju. Na taj način za uzvrat imaju lojalnost i manju fluktuaciju zaposlenih. Plata se revidira jednom godišnje u skladu sa ličnim doprinosom i vremenom provedenim u firmi. Ukoliko se nekome ne sviđa projekat na kome trenutno radi, može bez problema da traži neki drugi. Isto važi i za poziciju. Ako neko reši da mu je dosta konsaltinga i želi u menadžere, nikakav problem. Obezbeđena je obuka i tutor koji ti sve pokaže.

Još jedna stvar koja mi se sviđa u mojoj firmi je trainee program. Svake godine se objavi konkurs po fakultetima za studente završnih godina da dođu i okušaju se u ovom poslu. Oni dolaze svaki dan na posao i uključeni su u svakodnevne aktivnosti oko projekata i podrške korisnicima. Dodeljen im je stariji kolega koji im prenosi neophodno znanje. Ukoliko uspešno prođu kurseve i polože osnovne sertifikate zapošljavaju ih kao juniore.

I na kraju neka lična poruka.

Preseljenje u neku drugu zemlju je uvek teško. Ali treba se setiti svih onih razloga zbog kojih smo se odlučili na ovaj korak. U mom slučaju nije postojao finansijski razlog. Manje-više sve je isto. Okruženje u kome se živi život dostojan čoveka, gde je korupcija misaona imenica, gde su ljudi neopisivo tolerantni (za moj ukus možda i previše), mogućnost kvalitetnog obrazovanja za decu, društvo gde svako nađe svoje mesto – od doktora nauka do đubretara… i još mnogo toga. Sistem koji funkcioniše.

I još nešto. Svet je toliko veliki i lep i ima mesta za svakog od nas. Postoji samo jedna zemlja u kojoj smo se rodili, kao i jedna majka. I mora se voleti, ali ne treba bežati od drugih svetova. Dom je tamo gde ti je srce, gde je porodica. Sve ovo je iskustvo koje nas u stvari čini bogatijim i boljim ljudima. Mislim da je nenadmašni Mika Antić rekao sve u Nepovratnoj pesmi. To bi bila i moja poruka.

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet krećeš.
Nemoj da mi nešto petljaš.
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
To je ono za čim može da se pati.
To je ono čemu možeš srce dati.
Al’ ako se ikad vratiš
— moraš znati:
tu ćeš stati.
I ostati.

…

I naravno, svega ovoga ne bi bilo bez bezrezervne podrške moje porodice.