Kakva je Norveška za moje dete. Iz prve ruke

25 Feb Kakva je Norveška za moje dete. Iz prve ruke

Danas nastavljamo sagu naše prošlonedeljne sagovornice koja se u današnjem tekstu osvrće na život u Norveškoj iz perspektive roditelja mlađeg školarca. U nastavku pročitajte kako se deca snalaze u norveškom društvu, školskom sistemu, šta su prednosti, a šta mane i koliko ima istine u onome što se u pojedinim medijima piše o ovoj temi, direktno iz tastature Ane Mlađenović.

Što se tiče samog upisa u školu, pre preseljenja sam mejlom kontaktirala jednu od dve osnovne škole u gradu, objasnila situaciju, ko smo, odakle, kako, zašto i pitala da li moje dete može kod njih da krene. Odgovor je bio pozitivan. Sve što je od dokumenata zahtevano je bio prevod izvoda iz matične knjige rođenih i karton vakcinacija. Ostale detalje smo ostavili za lično viđenje koje smo kasnije zakazali. Bio je četvrtak kada smo se sreli sa školskim (valjda) pedagogom, a bila je prisutna i školska medicinska sestra. Razgovor je bio formalan ali prijatan, govorila sam ja, jer moje dete tada nije znalo više od 3 reči norveškog. Pitana sam da li se slažem da krene od prvog razreda zbog nepoznavanja jezika, iako po godištu pripada drugom, i ja sam se sa tim složila. Rekoh da ja već u ponedeljak počinjem da radim, avaj, i da nemam nikoga ko će mi pričuvati dete dok sam na poslu, i odmah sam upućena na jednu divnu gospođu koja je bila glavna u SFO (produženi boravak).

Našla sam je na sred ogromnog školskog dvorišta, sa nasumično „razbacanim“ grupicama dece, uzrasta do 3. razreda, u raznobojnim skafanderima, ali sa obaveznim refleks-prslukom preko. Bilo je 14 časova, mrkli mrak (zadnja nedelja novembra, dakle početak tzv. mørketida), duvao je ledeni vetar toliko jako da smo se jedva čule. Ipak, u par rečenica smo se sve dogovorile, može da krene u SFO odmah od ponedeljka, bez čekanja. O, sreće moje! Ne sećam se kada mi je pao veći kamen sa srca. Na meni je bilo samo da pribavimo odgovarajuću zimsku opremu, dakle- skafander, kape, rukavice, čizme (one u kojima je moje dete bilo ipak nisu bile odgovarajuće za ove uslove) i naravno hranu nosi od kuće (čuveni matboks). Naravno, postoji i administrativni deo koji se mora odraditi, a to je prijava za SFO, koja se nalazi na sajtu komune. Da, to je bila sledeća razlika između naša dva sistema. Skoro nista od dokumenata, prijava, odjava, upita, zahteva, molbi, žalbi itsl. nije u papirnom obliku, sve je elektronski. Pri prvoj prijavi nekoj instituciji imate da napravite korisnički nalog, svoju lozinku, prijavite se i dalje tražite sta vam treba. Znači, ništa bez interneta.

Slika: Na proslavi rođendana kod drugara. Privatna arhiva.

Obavismo dakle i formalni prijem u školu. Super, sve je prošlo glatko, sređena stvar. A u stvari, jedina briga u mojoj glavi i najveća zebnja u mom srcu je samo šta će i kako će biti u školi. Kako će se snaći, kako će se sporazumeti i sa decom i sa nastavnim osobljem? U početnom razgovoru sa pedagogom rekoh da dete zna engleski, osnovno za svoj uzrast, i to je sve. Pa kako bude. Naravno da sam pre svega sa detetom pričala i objašnjavala, sva lepo i polako, i nadugačko i naširoko, pa kako neće biti ništa strašno, kako oni od nje neće tražiti ništa što ona ne zna, bla bla bla… Moje dete je to sve lepo prihvatilo, i ok, to je to. A kasnije sam shvatila da sam tom tolikom pričom, u stvari, sopstveni stres pokušavala da smanjim, a detetu je sve to bilo zabavno. Naši norveški dani su polako tekli, a meni je samo i uvek u glavi bila zabrinutost kako će se moje dete snaći u novoj sredini. Ništa drugo mi nije bilo bitno, ni moj posao, ni nivo jezika, ni zadaci koji se meni daju, ni gomile procedura i pravila koje moram da pročitam i usvojim… Ništa.

A onda sam se uverila da je zaista tačno ono što kažu da deca „upijaju kao sunđer“. Za šest – sedam meseci je savladala jezik toliko da može normalno da komunicira sa ostalom decom iz razreda i nastavnim osobljem, i ono što je za mene bilo fascinantno, bolje je lokalni govor shvatala od mene koja sam učila dve godine, ali van ovog govornog područja. Naravno, vokabular je bio skroman, dečji, ali otprilike na istom nivou kao i kod norveških vršnjaka. Dakle, dragi roditelji ne brinite za klince, nauče jezik mnogo brže nego mi sa već po malo „zarđalim“ ganglijama.

Slika: Jedna od omiljenih lektira. Tražile smo i glogov kolac za te prilike. Privatna arhiva.

Sledeći detalj koji me je prijatno iznenadio što se tiče škole je da se ništa ne plaća. Jesmo mi i to učili na kursu, ali verovatno poučena pričama koleginica iz Srbije koje su imale decu u školi (koja je i kod nas „besplatna“) nisam bila svesna da je to ništa baš ništa. Od knjiga, svezaka, olovaka, bojica, flomastera i svega što bi detetu moglo da zatreba za školski rad … Ništa roditelji ne kupuju. Sve deca imaju u školi. Na roditeljima je samo da im obezbede odgovarajuću odeću i obuću za sva godišnja doba i naravno hranu. Ja sam lično sve oko garderobe rešavala sa učiteljicom, po sistemu „kažite vi meni šta treba konkretno i ja ću to da odem i da kupim“. Onda ona lepo nađe sliku na Google-u, pošalje mi na mail i nema glavobolje.

Slika: Prigodna garderoba je naročito bitna za aktivnosti u prirodi. Privatna arhiva.

Što se tiče hrane, tu stvari izgledaju ovako nekako. Kako deca u školu i vrtić nose hranu od kuće (tzv. matpakke), do izražaja dolazi roditeljska „prehrambena maštovitost“, pri čemu bi trebalo da se ispoštuju nepisana pravila njenog sadržaja. Dakle, kao prvo – slatkiši i čokolada ne dolaze u obzir u bilo kom obliku. Izuzetak su dani kada deca imaju dan u prirodi (a to je jedan dan u nedelji), i kada učitelj/ica pošalje poruku roditeljima da je dozvoljeno da deca ponesu nešto malo slatko, da se zaslade posle višesatnih aktivnosti na otvorenom. Sledeća stvar koje je dosta značajna je raznovrsnost, što znači da u posudi koju deca ponesu treba da bude zastupljeno i povrće i voće (od šargerepe, krastavaca, paprike, do kivija i manga, šta god) , uz obavezno nešto što će ipak zasititi male stomake, a najčešće su to sendviči. E to su sad muke, šta staviti u sendvič da bi ga dete pojelo (jer ako je gladno onda je to dodatni problem, nervoza, nedostatak koncentracije da se prati nastava, ometanje ostale dece itsl.), a da nije svakog dana isto… U početku je u našem slučaju bio problem to što ovdašnja hrana ima drugačiji ukus od onoga na šta je moje dete naviklo. Pri tome mislim konkretno na industrijske proizvode, kao što su jogurt, pavlaka, sirevi za mazanje, pašteta, viršle (kod nas na zlom glasu, ali ne i bez razloga, to je sigurno..), pa čak i jaja….

Slika: Kad se „princezi“ ne dopadne užina. Privatna arhiva.

Meni je bilo sasvim jasno da razlika u ukusu dolazi od razlike u kvalitetu proizvoda, tj. mesni proizvodi imaju dosta veći sadržaj mesa (što je navedeno na deklaraciji koja apsolutno MORA da odgovara istini), jogurt je bez antibiotika (koje kravice, na prostorima odakle mi dolazimo, nevoljno „popasu“ na gazdinstvima gde se gaje, pa pređu u mleko od koga se dalje prave ostali proizvodi), jetrena pašteta ima ukus džigerice i zaista me vrati u period mog detinjstva („Podravka“ i „Carnex“ pre 35 godina, pre svih ratova i sankcija, da, to je to!). Ali avaj, moje dete te ukuse nije imalo prilike da sretne ranije, i eto razloga za odbijanje. Moja noćna mora je međutim trajala dva-tri meseca, dok polako dete nije počelo da prihvata jedno po jedno.

Zanimljiva situacija se desila jednom prilikom kada sam spakovala gibanicu sa sirom, koju sam lično napravila. Detetu je skrenuta pažnja da to ne može da jede u školi, jer je dežurni nastavnik mislio da je to nešto slatko, neki kolač valjda. Nisu pomogla objašnjenja deteta da nije slatko nego slano, gibanica me je dočekala u matboks-u popodne. Dok je, na primer, sasvim u redu da se u sledovanju spakovanom kod kuće nađe parče pice. Od tada smo gibanicu jeli samo kod kuće. I zadnja, a možda najvažnija stvar – vreme za jelo je tačno uplanirano u raspored časova, nije za vreme odmora (koji su predviđeni za igru napolju) i deci nisu dostupni nikakvi prodajni objekti (dakle, nema kupovine užine na velikom odmoru, pa samim tim ne postoji ni potreba da deca nose novac sa sobom, bar ne ona u osnovnoj školi). Moram da priznam da ni meni kao roditelju nije bilo u pocetku lako, trebalo je izmozgati sta ce jesti, uplanirati dodatno vreme ujutru za pripremu i pakovanje hrane (nisam od onih roditelja koji to urade prethodne večeri, to ne podržavam), ponekad se predomisli u zadnjem minutu, pa konstrukcija iz početka. Ali vremenom sam se i ja navikla, i uvidela da ovakav način ima prednosti – uvek imate kontrolu nad situacijom i znate šta dete jede čak i kad roditelj nije tu. Nema “iznuđivanja” džeparca koji ce biti potrošen na nezdrave grickalice na prvom odmoru. Dakle, mir u kući, bar za sada.

Slika: Naš udžbenik iz norveškog i omiljena veštica Izi. Privatna arhiva.

Kada smo ušli u rutinu sa hranom, došle su na red i ostale „zanimacije“ kojih nema u našim školama. Jedna od njih je i „vikend prijatelj“. Dakle, svakog petka jedno dete iz odeljenja dobije da ponese sa sobom kući plišanu lutku i svesku. Lutka (u našem slučaju plišani majmunčic) je novi „drugar“ koga dete „dovodi“ kući da provedu vikend zajedno i na kraju pišu u svesku šta su radili, gde su išli, sta su jeli, koga su sve upoznali itsl. Tekst je u prvom licu jednine, odnosno „prijatelj“ navodno prepričava svoje doživljaje. Po pravilu bi to pisanije trebalo da odrade sama deca, naravno uz pomoć odraslih. Ne treba biti genije da se shvati da je to u stvari jako zgodan način da se malo više sazna o porodici i porodičnoj situaciji iz koje dete dolazi, bez direktnog propitivanja. U ponedeljak to učiteljica pročita, pa sledećeg petka „prijatelja“ dobije neko drugo dete, i tako redom. Među mnogima vlada verovanje da su Skandinavci i zatvoreni, hladni i nedruželjubivi (iako su moje lične impresije daleko od ovde navedenog) i da gledaju svoja posla i da ih ne zanima sta rade komšije i tako dalje… Ali, kada su deca u pitanju, tu stvari stoje drugačije. Kao i za sve, postoje i za roditeljstvo pravila, pisana i nepisana, zakoni koji govore o pravima i obavezama dece i roditelja, kao uostalom i u našoj zemlji. Dakle, zakoni postoje, druga stvar je poštovanje zakona i sprovođenje u praksi. Primera radi, na „domaćem terenu“ ne bi bilo ništa neobično da čujete roditelja kako svoj podmladak doziva, povišenim tonom i rečima: „Dolazi smesta ovamo, ubiću te!!!!“ Na ovdašnjem terenu ova rečenica apsolutno mora biti preformulisana u „Budi ljubazan/a i dođi kad te lepo molim!“

Slika: Vikend prijatelj na sankanju. Privatna arhiva.

Znači, treba voditi dosta računa o izražavanju, i izbegavati situacije koje mogu dovesti do nesporazuma! Jer nesporazumi mogu dalje da dovedu do neprijatnih situacija sa traumatičnim ishodima, pogotovo ako se umeša služba za zaštitu dece, čuveni i ozloglašeni barnevern. Većina roditelja je za ovu službu čula i o njima pročitala svašta. Sve sto mogu da kažem je da lično nisam imala iskustava, niti lično poznajem nekoga ko je imao. Ono sto smatram veoma važnim u odnosu prema deci je preventivno delovanje, koliko je god moguće. Sa decom treba pričati, zavisno od uzrasta će to biti lakše ili teže, u svakom slučaju, sreća nije na odmet. Treba ih učiti da izbegavaju jezičko-kulturološke nesporazume. Bilo koji oblik nasilja (prema deci ili ostalim članovima porodice), kao i konzumiranje alkohola ili drugih opojnih sredstava direktno vodi dobijanju opisa „nepodoban kao roditelj“ a to je ravno najgoroj presudi. Nasuprot tome, poželjni su razgovori sa nastavnim osobljem u školi, oko čega god da postoji dilema, od hrane i oblačenja pa do izostanaka sa časova , učestvovanje u vanškolskim aktivnostima (u našem slušaju pevanje u crkvenom horu i rukomet), sportskim događajima (tradicionalna ulična trka humanitarnog karaktera) , prisutnost na roditeljskim sastancima ili drugim sličnim skupovima. Ukratko – pokazivanje volje za integracijom. Nije lako, sve znam…

Svetla strana cele ove priče je svakako briga o deci u širem smislu, od bezbednosti u saobraćaju. Prema zvaničnim podacima u celoj 2019. godini u Norveškoj u saobraćaju ni jedno dete nije izgubilo život. Ni jedno! A to nije ni prva godina koja se može pohvaliti tom svetlom statistikom. Preko zabrane upotrebe mobilnih telefona u školama, pa do nulte tolerancije vršnjačkog nasilja. Ovom zadnjem se posvećuje jako puno pažnje, počevši od toga da svaki roditelj na početku školske godine dobije na potpis detaljni pravilnik ponašanja u školi, gde su tačno definisane kaznene mere prema počiniocima vršnjačkog nasilja, a takođe je to obavezna tema svakog roditeljskog sastanka. Daleko od toga da ne postoji vršnjačko nasilje, ali su slučajevi izuzetno retki, i ni blizu onoj svireposti i okrutnosti koja se može često sresti u našim školama, na žalost.

A sta se uči u norveškim školama? U početku mi je delovalo kao da ne uče ništa. I bila sam jako zabrinuta, priznajem. Vremenom me ta zabrinutost polako popuštala, prihvatila sam činjenicu da tek u četvrtom razredu počinju sa pisanim slovima, dotle pišu štampanim. Ali kasnije većina odraslih ima jako lep rukopis! Tablicu množenja uče od trećeg do petog razreda (čemu žurba!?! ). I sabiraju na prste. Imaju ukupno jednu knjigu, koju cele godine nose u školskoj torbi, koja je ujedno i jezik, i svet oko nas i sve ostalo, sem matematike (radne sveske ostaju u školi cele godine, dobijamo ih pred raspust i nosimo kućama). Jednu knjigu… Sigurno je greška, pomislih, nemoguće je. Hmmm…ipak nije greška. U toj jednoj knjizi mesto su našli i godišnja doba, i prevozna sredstva, i kruženje vode u prirodi, i Bil Gejts, i olupina Titanika, i Vikinzi i egipatske piramide i Mikelanđelove skulpture. Bez preterivanja, sve. Čak i Munkov “Vrisak”.

Slika: Stranica iz Knjige. Privatna arhiva.

I vidim kako polako, milimetarskim koracima, ali bez stresa i grča u stomaku, dete prihvata nove stvari, saznaje, otkriva, pravi prezentacije na razne teme tražeći samostalno podatke na internetu, sklapa robote sa daljinskim upravljanjem… Od onog početnog odzvanjanja u glavi rečenice „Kuku meni, ovde se ništa ne uči, ostaće mi dete nepismeno!“ došla sam to faze gde se stvarno predajem! Ne znam šta će biti, i sta će budućnost doneti, ali kad je učenje u pitanju i spremanje za samostalan život, deluje mi da ovaj obrazovni sistem ima puno prednosti, a po meni je glavni – ne sagoriš na startu! Nema preteških školskih torbi, nema kontrolnih po tri na dan, nema čak ni školskog zvona, već učiteljica samo pljesne dlanovima 2-3 puta i to je znak za početak časa, nema prljavštine i poplave u školskom toaletu, nema krvavih noseva na velikom odmoru…. Takva je osnovna škola, jedna bezbrižna oaza, a ringišpil počne da vrti i ubrzava tek kasnije, pa ko želi na fakultet, neka izvoli. A i ko ne želi, nije smak sveta, može da bude mehaničar, kuvar, vodoinstalater, poslastičar, keramičar. Posla ce imati, samo ako hoće da radi, a kako sada stvari stoje, zarada nije nešto mnogo manja nego onima sa završenim fakultetom. Velferdsstaten.