18 Mar Sa diplomom defektologa do Norveške. Iz prve ruke
Nakon što smo vas informisali o ispitu iz norveškog jezika, nastavljamo sa iskustvima iz prve ruke. U današnjem tekstu delimo priču našeg bivšeg polaznika Bobe Lončarskog koji iz svog ugla priča o preseljenju u Norvešku, odlasku iz domovine, susretu sa potpuno novom zemljom, kao i o iskustvima sa traženjem posla.
Zašto baš Norveška?
Za Norvešku sam se odlučio jer sam mnogo lepog čuo od moje dobre prijateljice Milice, koja se preselila nekoliko godina pre mene i radila u bolnici kao medicinska sestra. Privukla me je njena priča da je život u Norveškoj bez stresa, da je država uređena, da i kada dobiješ posao, ako imaš potencijala, možeš da napreduješ i da te u tome niko ne sprečava. Takođe me je sama priroda, da kažem netaknuta, isto privukla. Imao sam ogromnu želju da dođem i vidim svu tu lepotu koja ova zemlja pruža. Naravno da je jedan od razloga takođe bio taj što su plate u Norveškoj znatno veće nego u Srbiji i da čovek može sebi da priušti jedan lagodan život.
Nacionalni park Jotunheimen. Slika: Privatna arhiva
Da li si i ti Miličin kolega po struci?
I da i ne. Milica je moja veoma dobra prijateljica i koleginica iz srednje medicinske škole, sa kojom sam išao zajedno u razred i koja radi kao medicinska sestra u Norveškoj. S njom sam bio u kontaktu posle završene srednje škole. Ona se preselila u Norvešku nedugo posle položenog državnog ispita i dobila posao u jednoj bolnici u Dramenu. Ja sam upisao za defektologa-oligofrenologa i bio sam na poslednjoj godini studija kada sam rešio da se zapravo preselim u Norvešku pošto budem diplomirao i položio državni ispit. Mnogo mi se dopala priča o tome kako su osobe sa intelektualnom ometenošću uključene u društvo i koliko država Norveška podržava te osobe. Želeo sam da nešto novo naučim i možda nekada, ako se vratim u srbiju, da svoje iskustvo podelim sa svojim kolegama i da to nešto novo primenim u struci u svojoj zemlji.
Na koje obrazovanje si se fokusirao u kom trenutku?
Moja vizija je inače bila da autorizujem obe diplome i da na taj način imam više šanse za pronalaženje posla. Bio sam spreman u početku da radim i kao medicisnki brat ili negovatelj, ali mi je želja naravno bila da radim kao defektolog, jer je to zaista posao koji mnogo volim i u kom sam se pronašao. Za dokumentaciju sam se raspitao kod svoje nastavnice i ona mi je pomogla u kompletnom procesu – od prevoda do slanja zahteva. Više ne mogu ni da se setim kako je to sve proticalo, znam samo da sam uspeo da pribavim sva dokumenta koja mi je rekla da su mi potrebna za slanje.
Možeš li nešto da kažeš o procesu učenja jezika?
Raspitivao sam se na više mesta gde bi bilo najbolje krenuti sa učenjem norveškog jezika i mnogo sam preporuka dobio za profesorku Aleksandru Milovanović, koja je inače i osnivač škole Nordia Senter u Novom Sadu. Stupili smo u kontakt i dogovorili se oko termina, literature i dobio sam svoju grupu, bilo nas je desetak u grupi. Sećam se dobro, bilo je to pre tačno devet godina. Mnogo sam bio uzbuđen, jer sam imao veliku želju da savladam jezik i naučim nešto novo o norveškoj kulturi, istoriji, društvu… Došao sam u školu, gde me je profesorka prijatno dočekala i pokazala mi učionicu u kojoj ćemo imate časove. Upoznao sam se sa ostalim članovima grupe i prvi utisak je bio da su svi jedva čekali da krenemo sa predavanjima. Osetila se velika želja kod svih nas da se taj, do tada nepoznati jezik, savlada. Što se i pokazalo nakon nekog vremena. Trebalo nam je oko godinu i po dana da savladamo jezik i svi članovi iz moje grupe su se preselili nedugo nakkon položenog kursa. Bila je to jedna odlična grupa ljudi, mnogo ambicioznih, mladih i obrazovanih. Jedni druge smo podsticali da učimo i budemo što bolji. Uredno smo sve obaveze, koje nam je profesorka zadavala, ispunjavali i sa nestrpljenjem čekali vikend da se ponovo sastanemo i učimo zajedno norveški jezik. Sada mogu da kažem da smo svi i dalje u Norveškoj posle devet godina i da je svako od nas postigao dobre rezultate na svom polju. A pored toga smo u kontaktu.
Ekipa s kursa. Davno beše… Slika: Privatna arhiva
Da li je sam odlazak predstavljao preveliku promenu u tvom životu?
Mogu samo reći da je bilo potrebno mnogo upornosti i odricanja da bi se taj naš mozaik sklopio. Sećam se, bio je maj mesec 2014. godine, i bližio se moj odlazak u nepoznato. Često sam noćima pre odlaska razmišljao kako ću se snaći, šta me sve čeka, šta prvo raditi… Mnogo se pitanja i planova tada vrtelo po mojoj glavi. Znao sam samo da moram da napravim dobru strategiju kako bih uspeo.
Avionsku kartu koju sam kupio, bila je za 07.05.2014. Bio je to baš dan posle moje krsne slave Đurđevdan. Okupio sam rodbinu, prijatelje, moje drage ljude, moj brat blizanac i moja porodica je bila takođe sa mnom i sećam se da je bilo mnogo emotivno. Malo je bilo reči, očima smo komunicirali, bilo je mnogo zagrljaja i videlo se da je svima teško što odlazim. Ali su mi svi davali vetar u leđa i verovali u mene. To mi je bio veliki podstrek da uspem.
Sam odlazak je bio mnogo težak i emotivan kako za moju porodicu, tako i mene. Put do aerodroma, majčin stisak ruke, bratov i tatin zagrljaj je nešto što ću pamtiti mislim zauvek. Kada sam prošao carinsku kontrolu, okrenuo sam se prema svojim roditeljima i bratu i ponosno mahnuo papirima i pasošem, kao da držim neki pehar. Iako mi se srce u tom trenutku cepalo na stotine delova jer sam video suze u očima mojih najbliži, nisam im to pokazao tada. Bio sam jak i nasmejan, jer sam želeo da odem kao pobednik, a i njima da dam do znanja da ću se snaći tamo gde budem otišao.
A da li su prvi utisci u Norveškoj opravdali očekivanja?
Jesu, ali moram tu da se vratim ponovo na moju veoma dragu prijateljicu Milicu, koju sam pomenuo gore i koja mi je mnogo pomogla kada sam došao u Norvešku. Bila je noć, negde oko ponoći kada smo sleteli na norveški aerodrom. Kiša je lila kao iz kabla i bilo je mnogo hladno, iako je bio maj mesec. Da li zbog hladnoće ili zbog treme i tog nekog straha od nepoznatog, sećam se da sam drhtao kada sam izašao iz aviona. Nakon mnogo postavljenih pitanja od strane carinika, koji je takođe pregledao svu moju dokumentaciju, a zatimi pozvao telefonom Milicu da potvrdi moj dolazak, snažno je udario pečat u mom pasošu i pustio me da prođem. Tada sam prvi put razgovarao sa nekim Norvežaninom (ne na engleskom, već na norveškom) i sećam se da sam bio bas ponosan na sebe, jer se sav moj trud isplatio. Uspeo sam da razumem nekog kako mi priča na norveškom jeziku, a i da svoje misli pretočim u njega tako da on mene razume. Milica me je čekala na aerdromu, pružila mi jedan čvrst, topao zagrljaj za dobrodošlicu i odvezla me kod nje kući i pokazala mi sobu u kojoj ću boraviti dok se ne snađem. Radijatori su grejali sobu tada, iako je bio maj mesec. Bilo je samo nekoliko stepeni napolju. Ušuškao sam se ispod perjanog jorgana i tek tada sam osetio neko rasterećenje, jer sam imao utisak da je prva velika prepreka na mom putu savladana.
Gardermoen – aerodrom u Oslu. Moj prvi susret s Norveškom. Slika: Privatna arhiva
Pretpostavljam da si onda krenuo i da tražiš posao. Kako je to proteklo?
Već od sledećeg dana sam pretraživao na stranici finn.no sve zdravstvene ustanove u mom okruženju i pravio plan koju ustanovu prvo obići i ostaviti svoj CV lično, takođe i ako je moguće, popričati lično sa šefovima tih ustanova. Tako je i bilo, obilazio sam ustanove, ostavljao svoje papire, ali je prošlo skoro tri meseca dok nisam dobio prvi poziv za intervju. Bilo je mnogo teško pronaći posao, bez prethodnog radnog iskustva i preporuka, svi su bili skeptični. Znao sam da mnogo ljudi traže posao baš kao i ja, ali nadu nisam nikada gubio. Samo mi je bilo važno da me neko konačno vidi i popriča sa mnom. I desilo se to konačno. Bio je to moj prvi intervju za posao u životu. Mogu da priznam da sam imao veliku tremu, ali sam dobio posao tog dana čim sam završio intervju. Bio mi je to veliki podstrek i neopisivo sam bio srećan. Savladan norveški jezik mi je mnogo pomogao tada. Bio sam neizmerno zahvalan profesorki Aleksandri koja me je na najbolji mogući način pripremila za odlazak u Norvešku.
Koji je to tačno bio posao?
Dobio sam posao u jednoj ustanovi za boravak osoba ometenih u razvoju kao helsefagarbeider (iliti bolničar) i to kao zamena na poziv. Nije bilo najsrećnije rešenje, ali dovoljno za početak. Posle nekoliko meseci sam dobio novi ugovor kao miljøterapeut, što bi bilo radno mesto na kome sam mogao malo više da iskoristim svoja znanja stečena na fakultetu. Ustanova se zove Skoklefallåsen omsorgsboliger i tamo je stanovalo osmoro ljudi sa poteškoćama u razvoju. Svako je imao svoj stan u kojem je živeo sâm uz naravno pomoć stručnog osoblja, koji su im dostupni 24 časa dnevno. To je koncept stanovanja koji nisam imao prilike da vidim nigde drugde ranije. Sećam se kada sam išao da upoznam te osobe i obiđem stanove, doživeo sam jedno prijatno iznenađenje. Svaki od tih osam stanova je bio opremljen po visokim standardima. Kuhinje su bile nove sa šporetima sa ravnim pločama, mašinama za pranje sudova, aparatima za kafu, dnevne sobe sa ugaonim garniturama i LCD televizorima, spavaće sobe sa velikim, bračnim krevetima i kupatila sa mašinama za pranje i sušenje veša. Jedna devojčica koja je živela tu imala je čak i đakuzi kadu. Ono sto mi ostavilo jak utisak je to što su te osobe toliko bile ponosne na svoje mesto za život i videla se velika sreća i sjaj u njihovim očima. Sve je bilo čisto i uredno. Svako je imao svoje dnevne rutine oko sređivanja stanova, kuvanja ručka, imali su takođe obaveze tako što su neki išli u školu, a drugi na posao. Dan im je bio ispunjen. Svako je imao svoj auto, koji smo mi zaposleni vozili i mogli smo da organizujemo mnogo lepe aktivnosti. Obilazili smo prirodu, jezera, plaže, restorane, igraonice, išli smo na kuglanje, u bioskope, muzičke sekcije, na plivanje…
Skoklefallåsen omsorgsboliger iznutra. Slika: Privatna arhiva
Toliko lepih trenutaka sam proživeo sa njima i istinski uživao u njihovoj sreći, da sam i dan danas na istom radnom mestu, sa istim ljudima. Nisam pomišljao da menjam posao. Moj šef je već na samom početku prepoznao moje kompetencije, želju da napredujem, angažovanost i požrtvovanost i ponudila mi posao za stalno nakon nekoliko meseci. Za ovih devet godina stekao sam mnogo iskustva i postao šef grupe za tri korisnika. Moji radni zadaci su da im organizujem dnevne i nedeljne planove i programe, sarađujem sa porodicom, koja je veoma važan deo našeg tima, sarađujem sa školom, lekarima, takođe i sa njihovim šefovima u firmama u kojima rade, vodim sastanke sa kolegama, gde delimo svoja iskustva, koja nam pomažu da sve njihove potrebe ispunimo na najbolji mogući način.
Skoklefallåsen omsorgsboliger spolja. Slika: Privatna arhiva
No Comments