30 May 20 razloga iz kojih mi se dopada norveški školski sistem. Iz prve ruke
Nevezano za nemile događaje koji su nas zadesili ovog meseca, planirali smo da objavimo tekstove koji se osvrću na školski sistem u trima skandinavskim zemljama. Naša bivša učenica, Jelena Suvajdžić, se iz perspektive majke i posmatrača, državljanina Republike Srbije sa prebivalištem u Kraljevini Norveškoj osvrnula na određene aspekte funkcionisanja delatnosti školstva. Ono što iznosi su pozitivni aspekti koje smatra neophodnim da se na neki način integrišu u školstvo Srbije. Svesna da ni tamo nije situacija idealna, fokusira se na koncepciju koja na neki način jeste bolja. Primera radi, Norveška je PISA testiranju bila ispod 20-tog mesta, dok je Srbija iznad 40-tog. Zvaničnici obe države su tim rezultatima pristupali sasvim različito. Dok su ih neki doživeli kao crvenu zastavicu da nešto nije u redu, drugi su ih pravdali faktorima poput nereprezentativnosti samog testa ili uslova u kojima se obavljao. Ali na stranu to – Jelena nam izdvaja 20 stvari iz norveškog školskog sistema koje bi valjalo razmotriti kao nešto što bi imalo pozitivan efekat i u drugim sistemima.
1. Deca su DECA. Ne dobijaju ocene prvih sedam razreda, sve dok idu u niže razrede osnovne škole. Od 8. do 10. razreda pohađaju više razrede i tu tek kreću mnogo ozbiljnije da uče. Ne dobijaju se ni domaći preko vikenda. Najvažnija aktivnost preko vikenda je – igra i boravak u prirodi.
2. Kad nema ocena, nema ni konkurencije među decom, jer uči se za sebe, a ne za ocenu koju traže roditelji. I kasnije te ocene koje dobijaju su ponekad na osnovu petominutnog ispitivanja jedan na jedan sa nastavnikom i nije svima poznato ni koje ni koliko kojih ocena neko ima. Dakle, njihova ocena – njihova (lična) stvar i nema potrebe poimenično navoditi na grupnim sastancima ko je koju ocenu dobio. Stoga i nema mnogo konkurencije.
3. Do 8. razreda se ide napolje minimum jednom u nedelju dana i to u vožnju biciklom, na plivanje, šetnju pored mora, šumu da sami griluju, skijaju sa učiteljima…
4. Deca sama izrađuju predmete u školi, eventualno ono što je potrebno kod kuće, a ne da roditeljima donose da seku, kroje ili na bio koji drugi način učestvuju u onome što treba da bude njihov rad.
5. Pojam „uči se za sebe“ je veoma bitan jer ukoliko se opredele da budu zanatlije, zašto da se opterećuju predmetima kao sto su fizika, hemija i sl. Deca se usmeravaju na ono sto žele da budu i u skladu sa tim i uče. Ukoliko žele da budu npr. arhitekte ili doktori, znaju da bez visokog znanja i dobrih ocena neće moći ono sto ONI žele (a ne roditelji).
6. Već u osmom, devetom i desetom razredu odlaze u određene firme koje požele po nedelju dana kako bi videli princip rada da znaju koju srednju školu da upišu.
7. Ekskurzije se ne plaćaju po par stotina evra , tj. plaća se ništa, već se organizuju kao kod nas nekada radne akcije, pa se prikupljaju pare u zajedničku kasu tako sto npr. jedan deo roditelja pravi kolače, a drugi dovode bake, deke, komšije koji kupuju kolače za recimo 2 evra. Dakle, prave neki mali vašar sa kolačima i sokovima za čitavu školu, a pare idu u kasu svakog odeljenja.
8. Imaju klubove za omladinu koja se finansira od strane opštine gde deca idu preko dana i mogu da spremaju hranu, koriste instrumente, igraju društvene igre, pa čak i prenoće pod nadzorom roditelja u pojedinim klubovima.
9. Idu u odsek kanalizacije i vodovoda da vide kako sve to funkcioniše, te tako nauče sta smeju, a šta ne smeju bacati u WC-šolju i kako da štite životnu okolinu.
10. Deca uče o zaštiti životne sredine tako sto dobiju kesu, rukavice i moraju da snimaju sta su pokupili. To im je domaći zadatak. Posto je sve čisto, treba jako puno pešačiti kako bi se pronašao papirić ili neki drugi otpad. Nakon toga im ne padne na pamet da bace nešto na mesto koje za to nije predviđeno.
11. Klasne razlike se ne vide tako lako. Trude se da se ne ističu, tako da se za rođendane najčešće odvaja 50 kruna, što bi bilo oko 5 evra. Deca koja su iz materijalno dobrostojećih porodica se ne razlikuju ni po oblačenju niti po ponašanju i sl. od one dece koja dolaze iz porodica kojima država finansijski pomaže.
12. Nulti stepen je tolerancije na mobing i to je ono o čemu se najčešće govori na roditeljskim sastancima, kao i o postupanju roditelja sa decom koja su u uzrastu tinejdžera. Priča se o hormonalnim promenama, ne retko uz učešće školskog psihologa na određenim roditeljskim sastancima od koga roditelji mogu dobiti korisne savete za preživljavanje adolescentkog perioda.
13. O plaćanju za ekskurziju, knjige i sl. nema ni pomena jer je školstvo uistinu besplatno, ne samo deklarativnog karaktera kao u Srbiji.
14. Deca idu samo u prvu smenu u školu.
15. Deca u devetom razredu imaju u predmet sličan našem domaćinstvu gde svake nedelje kuvaju, spremaju hranu, uče o hranjljivim vrednostima koje se koriste u ishrani, detaljno o insulinu, kako se izlučuje nakon konzumacije slatkog i mnoge korisne teme koje bi svako dete i odrasla osoba trebalo da svakodnevno primenjuje. Znači radi se na osvešćavanju i učenju dece o namirnicama i kako njihova konzumacija utiče na telo i zdravstveno stanje.
16. Deca se jedno veče sa 8-9 godina odvode na poligon i pokazuje im se koliko je opasno ukoliko idu uveče bez fluorescentnih kaiševa ili jakni. Veoma mnogo se radi na bezbednosti dece u saobraćaju.
17. Deca se potstiču da rade u grupama kao i na zaključivanje u određenim lekcijama, a ne samo na suvoparno učenje.
18. Engleski jezik je na mnogo naprednijem nivou nego u srpskim školama, neka deca iz 5. razreda izađu da osnovne reči teško da znaju, iako imaju dodatne privatne časove jezika. Ovde je nastava engleskog kao stranog jezika podignuta na dosta viši nivo.
19. Što se privatnih časova tice, ja nisam čula da ovde ijedno dete ide na dodatne privatne časove iz bilo kog predmeta. I ako ima, to su sigurna sam veoma retki slučajevi.
20. Ukoliko deca u nižim razredima osnovne zaborave domaći kod moje dece je bio komentar: Det går bra. i može sledeći dan da se preda. Nema stresa i presije jer poenta je da dete uči za sebe, a ne za druge.
Verovatno se na spisak može dodati još nekoliko stvari, ali da pitamo mnogu decu koja su pohađala srpsku i posle toga norvešku školu, da li bi se vratili, odgovori bi bio „ne“, i to upravo zbog škole. S druge strane, se moze prigovoriti norveškom sistemu da je opušteniji, ali možda treba malo i oslušnuti šta deca misle. Ona su ta koja doživljavaju mnogo stresa zbog učenja za ocenu, opširnog gradiva koje misle da sutra neće moći adekvatno iskoristiti.
No Comments