05 May Čemu nas uče junaci dečijih knjiga Astrid Lindgren?
Kada pričamo o švedskim knjigama za decu, verovatno je za mnoge prva (ili jedina) asocijacija Pipi Duga Čarapa i njen idejni tvorac, Astrid Lindgren. Za svoje 94 godine života iznedrila je više od stotinu knjiga koje su prevedene na preko 90 jezika, a u današnjem tekstu o izdanjima koja možete čitati u savremenim prevodima na srpski.
Pipi Duga Čarapa (2015) i Pipi Duga Čarapa na brodu (2018)
prevod: Slavica Milosavljević (Agatonović)
izdavač: Odisej
Pipi u sasvim novim čarapama. Slika: Facebook
Prva knjiga o šarmantnoj Pipi izdata je još davne 1945. godine, a prvi njen prevod naredne. Tokom Drugog svetskog rada kojim Švedska istini za volju nije bila direktno pogođena, Astrid je imala ćerku Karin kojoj je pred spavanje čitala priče. Iz tog inkubatora mašte rodila se Pipi Duga Čarapa – pegava, riđokosa ćerka kapetana gusarskog broda. Zvuči manje-više kao jedan običan lik iz mašte. Međutim Pipi je sve samo ne obična. Dok su je deca poput male Karin dočekala sa ekstatičnim oduševljenjem, deo švedskog posleratnog društva je prilično negativno reagovao na njeno kršenje pravila i odbacivanje tradicionalnih vrednosti i rodnih uloga. Pojedini roditelji su mislili da bi takvo štivo pokvarilo njihovu decu, a jedna nemačka izdavačka kuća je čak i odbila da izda „tako skandaloznu knjigu“. U Švedskoj su se ujedinili i njeni protivnici koji su zagovarali povlačenje knjige sa tržišta i zabranu dalje distribucije. Koliko god neverovatno zvučalo, ali u nekim zemljama sveta ona je i dan danas zabranjena. Međutim taj inicijalni otpor nije pokolebao Astrid. Uprkos neslavnom početku ipak je izdala još dve knjige iz serije o Pipi, a ova simpatična snagatorka rasparenih čarapa i upadljivo velikih cipela, ne prestaje da golica maštu najmlađih čitalaca iz različitih krajeva sveta ni sedam decenija kasnije. A ni nas odrasle da podseti da šta god radili, ne treba da se osvrćemo na sud okoline. I da na svakom koraku verujemo u sebe, kao i Pipi rečenicom „To nikad ranije nisam radila, tako da ću sasvim sigurno uspeti.“
A šta to još deca, a i odrasli mogu da nauče od Pipi? Mnogo toga. Na primer da „ako čovek predugo ćuti, jezik će mu uvenuti“, zatim da se gosti ispraćaju sa: „Baš lepo što si došao, ali još lepše je što odlaziš!“. I da je jako bitno pojesti svoju kašu do kraja. „Ako ne pojedeš kašu, nećeš porasti i postati velik i snažan. A ako ne postaneš velik i snažan, nećeš uspeti da nateraš svoju decu, kad ih budeš dobio, da pojedu svoju kašu.“
A ako ste pomislili da nešto od toga što Pipi kaže nije baš istina, verovatno ste u pravu. Ali i za to postoji više nego opravdan razlog. „U Belgijskom Kongu ne postoji nijedna jedina osoba koja govori istinu. Oni samo lažu čitav dan. Počnu oko sedam ujutru i ne prestaju do uveče. Tako da ako ponekad nešto izvrdam, to je samo iz razloga što sam provela predugo vremena u Belgijskom Kongu.“
Moj sin Mio (2008)
prevod: Čedomir Cvetković
izdavač: Odisej
„Najlepši poklon od Boga je to što mi je lepo kad sam sam. Žao mi je ljudi koji uvek moraju da imaju nekog pored sebe da bi im bilo lepo.„
Iako je Pipi svakako najpoznatiija serijska junakinja iz dvorišta Astrid Lindgren, ona je daleko od jedine. Dok nju karakteriše društvena neprilagođenost, naš sledeći lik je pre u ulozi približavanja deci škakljivih tematika. Godine 1954. svetlost dana je ugladala jedna priča koja je za razliku od Pipi priča o borbi između dobra i zla i najdubljim strahovima deteta. Kroz lik Bua Vilhelma ona približava deci veoma teške teme poput samoće, gubitka, smrti, zanemarenosti koje deci nisu baš lako svarljive. Kao dete bez roditelja završava u domu odakle odlazi kod usvojitelja koji su zapravo hteli devojčicu. Dok s jedne strane postoji surova realnost u kojoj je dečak odbačen i nevoljen sa jednom šačicom iskrenih prijatelja, zlatna jabuka mu otvara vrata potpuno novog sveta u kome stvari nešto drugačije izgledaju. Iako se priča u ovom delu pretvara u pravu bajku sa mačevima i likovima koji prkose zakonima fizike, ovo za glavne junake nije idiličan svet. Sreća postoji, ali nije na dohvat ruke i lako uočljiva. Tu je i sveprisutno zlo protiv koga se treba boriti.
Bata i Karlson s krova (2010) i Karlson s krova ponovo leti (2011)
prevod: Slavica Milosavljević (Agatonović)
izdavač: Kreativni centar
Levo: Ruska markica iz 1992. godine. Izvor: www.wikipedia.org, Desno: Jedna od ilustracija iz knjige. Izvor: www.majaveselinovic.com
Zatim je u društvo dečijih junaka stigao sledeći serijski lik – Karlson s krova. Jedan sovjetski ambasador je jednom prilikom rekao Astrid Lindgren da se u većini sovjetskih domova nalaze dve knjige: Biblija i Karslon s krova. Na to je spisateljica vickasko poput svojih junaka odgovorila: „Baš čudno! Nisam znala da je Biblija tako popularna!“ Mada je i dalje aktuelno pitanje čime je Karslon osvojio baš toliku popularnost, naročito u tadašnjem SSSR-u.
On živi na krovu zgrade u kojoj živi sasvim obični Bata sa svojom sasvim običnom porodicom u jednom stokholmskom naselju. Međutim umesto da Bata ima i sasvim obične drugare, on najviše voli da se igra s Karslonom. Bata je fasciniran svime na njemu – od njegovog propelera na leđima pomoću kog leti slobodno kud hoće i kad hoće, do spontanosti i samopouzdanja s kojima nastupa. Iako se čini da iza svih njegovih postupaka stoji jedan ogoljen egoizam, Bata ga se ne odriče kao najboljeg drugara. Niti ga pogađa što mu roditelji ne veruju da Karlson postoji, a on sam biva okrivljen sa sve bezobrazluke i štetu koju on čini u njegovom domu. Izgleda malo teško da se prosečan čitalac, bez obzira na godine, identifikuje s njim, ali on je po svoj prilici onaj lik čiji delić svi mi pomalo želimo da zadržimo pre nego što dete u nama odraste.
Luckasta Lota (2010) i Lota pravi Lom (2010)
prevod: Čedomir Cvetković
izdavač: Odisej
Lota na đubrištu, pokušava da poraste. Slika: Privatna arhiva
Bila jednom jedna Salamdžijska ulica. I u njoj su živeli jedan čovek i jedna žena. Onda su oni postali roditelji, pa im je i ulica preimenovana u Galamdžijsku. Za to se može zahvaliti najmlađoj Loti i donekle njenom bratu Jonasu i sestri Mija-Mariji. Međutim postoji i više nego opravdan razlog zašto Lota toliko galami. Kad joj tata kaže da treba da sačeka da odrasli završe razgovor, ona odgovara: „To sam i pokušavala, ali stariji nikad ne prestaju da pričaju.“ Tako da onda preostaju samo dve stvari. Ili da galami, ili da proba da poraste i ona. A to se radi tako što odeš na đubrište i stojiš dovoljno dugo na kiši, pa ćeš kao i svo ostalo cveće porasti.
Lota je na prvi pogled jedno sasvim obično dete – ne voli riblje pljeskavice, sirup protiv kašlja, da ide kod zubara i sluša roditelje , a voli karamele, palačinke i svog svinjskog medu. Kao najmlađe dete u porodici, ona se svim silama trudi da bude uključena u njihovu igru, ali prema svojim pravilima. I kada joj ne popuste, nije joj problem da se sa njima posvađa i uputi poneku bezobraznu reč. Ili ako je roditelji teraju da obuče džemper koji je grebe, da ga izbuši i pobegne od kuće. Međutim, Lota zna i da je ljubav prema porodici važnija od bilo kog inata, tako da kad padne mrak, svaka ružna reč ode u zaborav, a rupa na džemperu se više ne vidi.
Emil iz Leneberje (2010) i Novi nestašluci Emila iz Leneberje (2011)
prevod: Slavica Milosavljević (Agatonović)
izdavač: Kreativni centar
Da se podsetimo kakve to gluposti možemo da radimo u karantinu. Slika: Privatna arhiva
Za sledeći lik Astrid je inspiraciju verovatno našla u sopstvenom detinjstvu koje je provela na smolendskom seoskom imanju uz dve sestre i brata u domu gde ljubavi nije nedostajalo. Dijalekat iz tog dela Švedske daje posebnu notu Emilovim replikama koje i u prevodu na srpski uspevaju da zabave decu. Prva knjiga u seriji knjiga o njemu na švedskom je izašla 1963. godine, a od prevedenih na srpski imamo dve. Emil je sve, samo ne ono što bi se opisalo kao dobro dete. Iako se Leneberjani sažale na svoje komšije Svensone, Emilove roditelje, i solidarno reše da skupe novac koji će im donirati da „antihrista od sina“ pošalju u Ameriku, njegova mama tu ponudu odbija uz objašnjenje da će se on smiriti kad bude krenuo u školu, te da to i nije tako strašno. Ali da li će Emil preživeti da to vreme i dođe? I da jednog dana postane predsednik opštinskog odbora?
Na seoskom imanju Kathult u Leneberji gde on živi sa svojom velikom porodicom vreme uglavnom provodi u smišljanju nestašluka kojih bude više nego dana u godini, ali ono čime ovaj dečak verovatno uspeva da očara je činjenica da nikad nije zloban. Sve njegove luckaste ideje su opravdane plemenitim ciljem. Bilo da je reč o ukusnoj Lininoj čorbi koja ne sme da se baci zbog koje Emil zaglavi glavu u činiji, ili sestrici Idi koja želi da dobaci pogled čak do Marijanelunda pa je stoga njen veliki brat popne na vrh stative za zastavu.
Ronja, razbojnička kći (2008)
prevod: Suzana Živković, Zorica Janković
izdavač: Odiseja
Ronja u novom ruhu. Izvor: Facebook
Poslednji roman koji je Astrid izdaja 1981. godine je Priča o Ronji – roman odrastanja i pobune. Iako živi u tvrđavi, ona je daleko od jedne princeze. Pre svega jer joj otac nije kralj, već predvodnik razbojničke bande, ali ujedno i jedna nežna očinska figura. Vreme provodi u šumi gde, pored divljih životinja, žive i bića iz švedske mitologije – guzuljci, sivi bauci i harpije. Ali Ronja stiče i ljudskog prijatelja. Osim što je on jedino dete koje je ikad upoznala, Birk je i sin vođe suparničke razbojničke bande. U ovoj fantastičnoj priči o zabranjenom prijateljstvu, Astrid Lindgren nam pripoveda o emancipaciji dece kroz negiranje skučenih društvenih vrednosti koje im nameću roditelji. Iako je Ronja još jedna u nizu Astridinih beskompromisnih junakinja, ona čitaocima pruža nešto se ne sreće često u književnosti za decu i mlade. Nije u pitanju klasičan kompromis između dece i odraslih, već pre trijumf mlađe generacije i nametanje njihovih vrednosti svojim očevima. Taj trijumf na samom kraju romana simbolizuje i Ronjin prolećni kliktaj.
Piše: Aleksandra Milovanović
No Comments