28 Sep Dug život i kratke priče Ćela Askilsena
U četvrtak, 23. septembra 2021. umro je Ćel Askilsen, najveći norveški majstor kratke forme. Svega nedelju dana pre nego što bi napunio 92 godine stavljena je tačka na njegovu dugu životnu priču. Osim nje, dugačak je i niz nagrada koje je za života primio za svoje stvaralaštvo. Rođen je 30. septembra 1929. na krajnjem jugu Norveške, u Mandalu, u strogoj, religioznoj sredini, Askilsen je celog života stremio ka nezavisnosti i slobodi, što kroz svoja dela, što kroz postupke.
Dela Ćela Askilsena u biblioteci Filološkog fakulteta u Beogradu. Slika: Milica Živković
Ćelov otac, Arne Askilsen, bio je šef policije, aktivista Hrišćanske narodne stranke, i član odbora Norveške luteranske misije. Bio je izuzetno strog prema deci. „Nisam se plašio da lažem Gestapo, ali oca sam se plašio“, rekao je Askilsen u jednom intervjuu.
Već njegova prva knjiga Odavde te pratim skroz do kuće (Heretter følger jeg deg helt hjem, 1953.) privukla je pažnju javnosti svojom smelošću. Biblioteka opštine Mandal, međutim, odbila je da otkupi knjigu, a Arne Askilsen ju je javno spalio. Zašto? Jer je sadržala opis seksualnog odnosa između dvoje mladih. Opština Mandal se mnogo godina kasnije izvinila svom najvećem sinu, ali otac nikada nije.
Nakon te prve zbirke, Askilsen se neko vreme posvetio pisanju romana, ali i u njima zadržava svoj karakteristični, lakonski stil, koji je primetan već od njegovog prvog dela. Najčešće pripoveda iz prvog lica, bez ijedne suvišne reči, dozvoljavajući čitaocu da dopuni ono nevidljivo. U njegovim delima nema opisa odeće, nema prirode. Uglavnom su to prizori iz svakodnevnog života ispričani jezgrovitim monologom protagoniste mizantropa, sa nekakvim neočekivanim ironičnim obrtom. Međutim, tvrdio je da ni priče ni romani nisu autobiografski. „Opisujem događaje koji se nikada nisu desili, ali koji su se uvek mogli desiti“, rekao je jednom prilikom Askilsen.
Od 1982. prestao je da piše romane i u potpunosti se posvetio kratkoj formi, kada nastaju i njegova najznačajnija dela. Zbirka kratkih priča Poslednji zapisi Tomasa F.-a za javnost (Thomas F’s siste nedtegnelser til almenheten, 1982.) je 2006. godine proglašena za najznačajnije prozno delo norveške književnosti. Usledile su zbirke Iznenadna oslobađajuća misao (En plutselig frigjørende tanke, 1987.), Velika pustoš (Et stort øde landskap, 1991.), Psi u Solunu (Hundene i Tessaloniki, 1996.) i mnoge druge. Nastavio je da piše do kraja života, a njegova poslednja objavljena zbirka je Cena prijateljstva (Vennskapets pris) iz 2015. Osvojio je nebrojene nagrade u zemlji i inostranstvu, između ostalog dve nagrade Norveškog udruženja književnih kritičara, Brageovu nagradu i Nordijsku nagradu Švedske akademije.
Voleo je da šeta sam, uvek sa sveščicom i penkalom u džepu, odeven skroz u crno, sve do čarapa, i do kraja života je sve pisao isključivo rukom. Šetao se po gradu i posmatrao ljude, i pisao, često sedeći po kafanama, uz flašu vina ili nekog drugog pića. Nije bio alkoholičar, ali voleo je dobru kapljicu. „Kad popijem, onda nestaje taj strah od reči“ govorio je. Nosio je često i dvogled, u posmatranju svakodnevice nalazio je inspiraciju, do granice sa voajerizmom, ali je umeo i najdosadnijem prizoru da da nekakav neočekivan ugao. Običan život posoljen zajedljivim humorom, bez suvišnih reči, to je Askilsen.
Ništa za ništa
Opet sam prišao prozoru. Otvorio sam ga, a iz susedne kuće je dopirala muzika. Razmišljao sam šta bi trebalo da uradim. Razmišljao sam o mnogo čemu, ali nisam pronašao rešenje. Onda sam razmišljao o onome što bi ostalo ako bi me ona napustila. Prebirao sam po tome šta bih sve bio spreman da uradim ne bih li je zadržao. Krevet je zaškripao. Čuo sam da je upalila šibicu. Zatim je ustala i prišla mi. Stala je tik iza mene i izgovorila mi u vrat i u kosu nije da mi nisi potreban. Potreban si mi, ali mi je potrebno još nešto. Nisam ništa rekao i ona se telom pribila uz moja leđa, a rukama mi obgrlila vrat. Kaži mi o čemu razmišljaš, naredila je. Razmišljam o tome kako sama sebi otežavaš stvari. Nije razumela. Kazao sam ako želiš da se oslobodiš onoga što osećaš prema meni, ne smeš to da radiš na ovaj način. I dalje nije razumela. Nastavila je da stoji telom pripijena uz moja leđa i ja sam se okrenuo i poljubio je. Nije se protivila. Ničemu se nije protivila, ali iznenada je neko počeo da se smeje ispod otvorenog prozora, i kada sam pogledao ko je, ugledao sam dva dečaka koja su stajala na pločniku preko puta ulice, gurkala se i smejuljila. Zatvorio sam prozor, a ona je prišla stolu: sela je na njega i pustila je noge da joj se klate napred-nazad u vazduhu. Nisam joj prišao. Stajao sam, gledao i razmišljao kako bi bilo glupo ako ne bih uspeo da učinim sve ne bih li je zadržao. Odmah zatim znao sam da to mogu. Trenutak ranije razmišljao sam o stvarima koje ne bih mogao da uradim za nju, a rekao sam joj kako ću već uspeti. Šta ćeš uspeti, pitala je. Da ti pružim više milovanja i odanosti. Prestala je da klati nogama i pustila je da joj ruka u kojoj je bila cigareta klizne ka površini stola. Novac i lepu odeću, odgovorio sam. Znam da imaš dobre namere, ali nemoj da obećavaš više nego što možeš da ispuniš. Ne, rekao sam. Prišao sam i ljubio je po čitavom licu, i ona je skliznula sa stola i pritisnula svoje telo uz moje, oboje smo želeli isto, i niko se nije smejao pod prozorom.
Ćel Askilsen, Ništa za ništa/ preveli s norveškog Ivana Bojović i dr.; redakcija prevoda Ljubiša Rajić, Geopoetika, Beograd, 2005., str. 9.
Piše: Sofija Vuković Petrik
No Comments