23 Nov Lepokosi, Plavozubi i Dvobradi – skandinavski kraljevi s kreativnim nadimcima
Pre skoro 150 godina Norveška je proslavila jubilarnih hiljadu godina, računajući od 872. godine, kada je Harald Lepokosi navodno ujedinio zemlju i popeo se na tron. U sledećem tekstu se međutim nećemo baviti ujedinjenjem Norveške i njegovim ratnim podvizima, već njegovim imenom. Hårfagre (Lepokosi) upućuje na kraljev izgled, a nadimci koji opisuju fizičke karakteristike kose, lica ili glave nisu tako retki u srednjovekovnim izvorima. S obzirom na učestalost nosilaca sličnih imena u više starih izvora, da se zaključiti da je ova praksa bila prilično popularna, pa i u najvišim društvenim klasama. Među najpoznatijima su verovatno nadimci sledećih vikinških kraljeva.
Harald Lepokosi i Halvdan Crni
Harald Lepokosi je rođen u Norveškoj oko 850. godine i, prema legendi, prvi je uspeo da ujedini zemlju u jedno kraljevstvo. Pojašnjenje njegovog nadimka dato je, između ostalog, u zbirci saga Heimskringla (Krug sveta) koju je napisao Snore Sturlason. Harald se u mladosti želeo oženiti kraljevom ćerkom Jidom (Gyda), ali ona ga nije smatrala dovoljno moćnim i nije želela pristati na brak dok ne postane kralj cele Norveške. Harald je obećao da će to učiniti, ali je dodao i da se neće ni šišati ni češljati dok to ne ispuni. Upravo zbog toga je Harald prvo dobio nadimak Lúfa „gusta, zamršena kosa“. Kada je deset godina kasnije postao kralj ujedinjene Norveške, mogao je napokon da se ošiša i tako je nastao nadimak Hárfagri „lepokosi, onaj sa lepom kosom“. Haraldov otac Halvdan nosio je nadimak Svarti „crni“, koji prema Heimskringli ukazuje na tamnu boju kose, što možda nije bilo u toj meri uobičajeno među Severnjacima.
Statua Haralda Lepokosog u Haugesundu. Slika: YouTube screenshot
Harald Plavozubi i Sven Dvobradi
Harald Plavozubi je bio kralj Danske tokom druge polovine desetog veka i, prema sopstvenom iskazu, bio je prvi koji je uveo hrišćanstvo u zemlju. Njegov nadimak se prvi put pojavio kao blatan u Hronici iz Roskildea, sredinom dvanaestog veka, i predstavlja ekvivalent reči blátǫnn „plavo-crni zub“ ili „crni zub“ pa se smatra da je kralj imao jedan potamneli, obezbojeni zub. Mnogo godina kasnije je njegovo ime postalo inspiracija zaposlenima kompanije Erikson koja je izumela danas naširoko poznatu spravu Blutut. Osim svega gorepomenutog, ovaj kralj je bio veoma vešt u diplomatiji i mnoge zaraćene strane naterao da okončaju sukobe pregovorima. Otuda se i logo uređaja sastoji od početnih slova njegovog imena napisanih tada korišćenim runskim pismom.
Runska slova H i B i izgled logoa.
I sin Haralda Plavozubog, Sven, je postao kralj Danske i bio poznat u islandskim izvorima pod nadimkom Tjúguskegg. Prvi deo složenice je isti kao i švedska reč tjuga „vila“ (uporediti Forkbeard, kako na engelskom glasi nadimak), ali na švedskom i danskom se često tumači kao Tveskägg, „brada podeljena na dva dela“. Očigledno je da obe verzije upućuju na isto, naime, brada je podeljena ili podseća na viljušku.
Slika: YouTube screenshot
Hokan Crveni i Ragnvald Okrugloglavi/Glupi
Verovatno su manje poznati nadimci koje su dobili članovi švedske kraljevske porodice, Hokan Crveni i Ragnvald Okrugloglavi/Glupi. Smatra se da je Hokan Crveni bio kralj Švedske tokom druge polovine jedanaestog veka i nadimak verovatno upućuje – baš kao i kod Vikinga istraživača Erika Crvenog – na boju kose. Ragnvald Okrugloglavi/Glupi je bio izabran za kralja u Upsali tokom dvanaestog veka, ali su ga gotovo odmah ubili stanovnici Vesterjetlanda. Nadimak Knapphövde možda upućuje na okruglu glavu ili na njegovu glupost.
Runski zapis o Eriku Crvenom. Slika: wikipedia.org
Kakva ti je glava, takvo ti je ime
Zajedničko ovim nadimcima članova kraljevskih porodica jeste da svi upućuju na kosu ili lice nosioca imena, dakle, na neki deo glave. Naravno, i drugi delovi tela se pojavljuju kao nadimci članova kraljevske porodice (na primer Haakon Herdebrei „širokorameni“ i Inge Krókhryggr „grbavi“), ali izgleda kao da je upravo glava bila naročito popularan deo tela za izvođenje nadimaka i to ne samo za vikinške kraljeve. U arhivi švedskih srednjovekovnih imena Instituta za jezik i folklor u Upsali postoje mnogi nadimci vezani za delove tela, a većina njih čini se da opisuje neki deo glave nosioca imena. Imena poput Skægge „onaj sa bradom, bradati“, Mund „usta“, Hvithar „bela kosa, belokosi“ i Hovudh „glava“ često se pojavljuju u srednjovekovnim izvorima. Među najčešćim nadimcima nalazi se Skalle, gotovo sigurno u značenju „ćelav“ (mnogo godina kasnije smo mogli čitati o liku Skalle-Per, odnosno Ćelavom Peru, u knjigama Astrid Lindgren o Ronji, razbojničkoj kći). Moguće je da je poseban položaj glave među nadimcima koji opisuju fizičke karakteristike posledica činjenice da je to veoma vizuelno istaknuti deo tela i da lice i kosa utiču u velikoj meri na način na koji doživljavamo izgled osoba. Pored toga, ako je osnova za imenovanje bila zajednička, to može dodatno doprineti pojavi sekundarnog imena. To bi moglo objasniti zašto je nadimak Skalle bio toliko popularan – verovatno je gubitak kose među muškarcima bio u istoj meri uobičajena pojava, kako tada, tako i danas.
No Comments