12 May Male tajne kako sam usvojila i zavolela norveški. Iz prve ruke
Beše to kraj avgusta, početak septembra, ne znam ni sama više, znam samo da sam lutala po internetu i tražila neki odgovor na poziv u pomoć. Poziv na promenu u svom životu i životu meni bližnjih, jer to nikako ne ide jedno bez drugog. Surfovanje po internetu, pomno čitanje različitih iskustava i mišljenja, za i protiv i zašto tako, zašto ne drugačije… Dileme su bile velike. Dileme su još uvek tu, ali u drugačijem obliku. Nemačka, Norveška? Gde otići? Ne pobeći, nego otići s ponosom, jer te tamo neko traži, poštuje tvoj rad i vrednuje tvoj trud, jer si ti jedan od onih koji se bave profesijom koja radi na tome da se poboljša i promeni svet (ili bar ja mislim da je tako). U Nemačkoj diploma vaspitača nije priznata, tako da je odluka pala na Norvešku. Ali, kako ću ja to? To je hladan i grub jezik, ne, ne mogu ja to. Ionako mi ne idu jezici, ili bar tako mislim, a ja radim posao vaspitača, posao u kome je jezik glavno oruđe. Reč je ta koja svaka moja vrata otvara, i to svaka izgovorena reč, na, pazite sad, norveškom jeziku. Da, to je jezik koji, iskrena da budem, ne verujem da bih ikad ranije učila, jer jednostavno nije bio u domenu mog interesovanja. Stojim iza toga. Ali kako se to u životu uvek desi, obično su neki nesrećni i tužni događaji – ti, koji nas nateraju da u tom trenutku budemo jači nego ikad i donesemo odluke o kojima smo dugo razmišljali, ali se nismo usuđivali da ih sprovedemo u delo zbog raznih izgovora. I tako sam ja donela odluku da krenem na kurs norveškog jezika, tzv. A1, prvi nivo u promeni mog života. Potvrdila sam svoje prisustvo tog 16. septembra 2018., i iščekivala šta će dalje biti.
Slika: Privatna arhiva
Prvi čas ostaje upamćen po uvežbavanju izgovaranja glasova Ø, Å, Æ, U, Y, pomešanim osećanjima, sumnji u sebe, ali i pozitivnoj atmosferi, motivaciji od strane profesora. Priznajem bilo je čudno i teško pokušavati pravilno izgovoriti te glasove pred osobama koje prvi put vidiš, te sam od početka prionula na rad kod kuće koristeći CD koji smo dobili uz literaturu, preslušavala audio lekcije, izgovarala glasove i reči u kojima se sporni glasovi nalaze, služeći se instrukcijama koje smo dobili na času, odnosno kako namestiti usta za koji glas.
Slika: Privatna arhiva
Ja nisam neko ko odustaje, pa tako nisam odustala ni od ovog kursa, ni od sebe. Iako sam više puta razmišljala o tome. Lagala bih ako bih rekla drugačije. S obzirom da sam krenula na ovaj kurs kako bih kasnije otišla u tu čuvenu Norvešku, dobila posao i živela tamo, odgovornost je bila velika. I istina je da nije bilo dovoljno uraditi samo domaći u Arbeidsbok-u, kako nam je profesorica govorila, i to sada shvatam i slažem se s njom. Časove smo imali nedeljom, organizovane kao blok nastava, te sam u skladu sa tim organizovala svoje vreme. Entuzijazam koji smo dobili na časovima me je motivisao da odmah po povratku sa istih nastavim da radim domaće zadatke, bez obzira na to što do sledećeg časa imam još nedelju dana. Obično mi je bilo potrebno nekoliko sati da ih uradim, u zavisnosti od lekcije. Zatim bih uključila spikerfon na telefonu i čitala tekstove koje smo obradili na času i one koji nam slede, preslušavala svoj glas i upoređivala ga sa onim na audio lekcijama. Ono što sam takođe radila i još uvek radim, jeste da sve nove reči koje učimo prepisujem u svesku, tražim njihov prevod u rečniku, a zatim probam sama da sastavim rečenicu u kojoj ću neku od tih reči upotrebiti. Kada nešto radite potrebno je da napravite ambijent u kome će vam taj rad prijati, rokovnici, markeri raznih boja, stikeri i sveske sa motivom zastave Norveške koje sam kupila pre početka kursa – samo su me dodatno motivisali. Rad na novom jeziku je i rad na sebi. Nova saznanja, otkrića o jeziku, ali isto tako i o sebi, rastu svakim danom sve više. Imala sam sreću da je moja grupa sastavljena od nekoliko učenika koji su iz različitih razloga krenuli na ovaj kurs, raspoložena, drugarski nastrojena, spremna za šale i anegdote, ali i da pruži podršku kada to zatreba. Informacije koje smo dobili od naše profesorice, čiju zamenu jednostavno nismo prihvatali, poruke ohrabrenja, podrške, motivacije, samo su nam davali podstrek za dalji rad na jeziku. A i za domaći rad.
Slika: Privatna arhiva
I polako sam upoznala Norvešku za ove dve godine, ili bar deo nje, a da još nisam ni otišla tamo. Što je još bitnije – zavolela sam je, i videla sam sebe tamo, u vrtiću, u skafanderu, spremajući se sa decom na “ut på tur”, a zatim kako sedim oko logorske vatre i sviram gitaru (koju ću, nadam se naučiti da sviram), pevam norske sanger i uživam sa decom kojoj je sreća, igra i učenje kroz samospoznaju najbitnije. Tamo sam ja – ja, i mogu sve. I to mi daje motivaciju i podstrek da i dalje učim, tako što pored kursa koji imam u školi tražim dodatne izvore učenja, kao što su virtuelni časovi na stranici Speak Norsk Virtual Classes – Home, zabavni zadaci na IGIN, i ostali materijal koji sam našla u jednom ranijem tekstu na blogu.
Slika: Privatna arhiva
Na početnim nivoima sam bila skeptična kada pustim neki link na norveškom jeziku i plašilo me je to što ne znam sve reči koje čujem i što jako brzo pričaju, te sam se pitala da li ću ih ikad razumeti šta govore. Međutim, to je bilo na početnim nivoima. Sada na nivou B2 gledam serije na norveškom jeziku na NRK TV kanalu kao što je Side om side, veoma zabavna serija koju preporučujem svima, kroz nju ćete se upoznati sa načinom života ljudi u Norveškoj, običajima i odnosima među ljudima. Pratim debate na istom kanalu gde dobijam različite informacije i mišljenja na različite teme, što vam može pomoći i prilikom pisanja sastava. Čitam i pratim novine i stranice na tematiku vrtića (kao da sam već tamo), na primer Barnehage.no – Ledende på barnehagenyheter, Barnehageaktiviteter.no – Home, i radim na sebi, usavršavam se, i pišem one sastave, čak i ako mi se ne sviđa koliko imam grešaka – ne odustajem. I ne smem odustati. Ja nisam takva osoba. U tome pomaže i komentar profesorice posle pregledanog sastava.
Slika: Privatna arhiva
Sva sreća imala sam kolege u grupi koji su istog mišljenja, kao i ja i koji su mi govorili „vidi se da radiš kod kuće“, čak i ako ja to nisam videla. Imala sam profesoricu (zapravo još uvek je imam) koja nam svaki put kad posustanemo kaže da mi ovaj jezik učimo „samo“ dve godine, a ona gotovo 18 godina; da talent ima samo mali udeo u uspehu, a rad i trud najveći. I ja ću nastaviti da se trudim, da učim, ponavljam reči, fraze, da upijam svaku njihovu reč i da verujem da ću uspeti da odem tamo i nađem svoje mesto pod Norveškim nebom. Do tada ću se prisećati svih dogodovština sa časova, koje smo sa osmehom na licu prepričavali, svakog gutljaja gloga sa novogodišnjih žurki, svake reči pogrešno izgovorene, gde jedno slovo menja sve. Ajde kad smo krenuli da se ispaljujemo oko toga da li pravimo kafu ili kafić, ali kad smo hteli da kažemo kako se nešto dogodilo (skjedde) – a malo produžili to „e“ i ispalo skjede (prevod potražite sami), ili ako nas ne daj Bože profesorica tera da pitamo na norveškom BAŠ SVE, pa smo je pitali šta joj znači ta tačka (prikk) koju je nacrtala na tabli, ali smo slučajno izbacili „r“… Eto to sam sad naučila da razlikujem. Ali ne pitajte kako mi je bilo. Već ostajte dobro i verujte u sebe. Skål!
Slika: Privatna arhiva
Danila Pejin Milošević
No Comments