Nordijske bizarnosti – 2. deo

16 Apr Nordijske bizarnosti – 2. deo

Pre nekoliko nedelja smo na našem blogu obrađivali temu nordijskih bizarnosti, i u prethodnom tekstu dotakli smo se Švedske, Islanda, Grenlanda i Farskih ostrva. Danas upotpunjujemo tekst fenomenima iz Danske, Finske i Norveške.

?? Pebersvend

Znate ono kada kod nas za ženu koja je uveliko zagazila u tridesete ili četrdesete (pa i pedesete) kažu da je baba-devojka? E to vam je perbersvend na danskom, samo se ovde misli na muškarce, i to na one koji su prebacili tridesetu, i koji i dalje nisu ni u braku, niti u ozbiljnoj vezi. Neko bi ih prosto nazvao neženjama, a neko raskalašnim momcima. Ili onima koji često čuju od starijih generacija u familiji ili komšiluku „a šta čekaš“ ili „kad ćeš više“. Reč perbersvend (peber = biber, vend = prijatelj) se provlači još od 16. veka, i još u ono vreme je označavala ono što označava i danas –momke/muškarce koji su 30+ i koji se do tada nisu još skrasili. Posebno se odnosila na trgovce začinima (a posebno bibera) koji su stalno bili u putu, na relaciji između gradova na obalama Baltičkog i Severnog mora, okupljenih u Hanzeatskoj ligi. Poreklo ove reči objašnjava u jednoj od svojih priča i Hans Kristijan Andersen, koji je i sâm bio večiti neženja. Iako u današnje vreme nije ništa neobično da neko ko ima 30+ godina i dalje nije stao/-la na ludi kamen (pogotovo u Danskoj), ostala je tradicija koja se vezuje upravo za biber, a to je da se slobodnim momcima/muškarcima (zavisi kako na to gledate) za trideseti rođendan poklanja biber. Doduše, na različite načine. Postoje kulturnije/finije varijante, kada svom drugaru možete da poklonite ili bibernik ili mlin za biber, eto onako simbolike radi. A postoje i malo ekstremniji načini da se proslavi trideseti rođendan, tako što vas drugari vežu – uglavnom za drvo, klupu, sto, stativu, ili za nešto potpuno pedeseto (granica je samo vaša mašta). Ukoliko su se odlučili da budu malo milostiviji prema vama, možda će vam staviti i masku preko lica, pre nego što po vama prospu džak od 5 (ili više) kg bibera. Nećete se izvući čak ni ako ste u vezi ili vereni – jedino što će vas spasti je ako ste već oženjeni. Za te prilike se preko interneta mogu naručiti gotovi paketi, odnosno potpuna oprema da vaši neoženjeni prijatelji nikada ne zaborave svoj trideseti rođendan: kanap, maska za lice, džak bibera u različitim veličinama. Iz ove tradicije je kasnije proizašlo i slično obeležavanje dvadeset petog rođendana. Pravila su ista, samo što se umesto bibera koristi cimet. A evo kako to otprilike i izgleda:

?? Eukonkanto

Finci su uveliko poznati u svetu po svakojakim neobičnim (ili opet – bizarnim) takmičenjima, recimo poput Svetskog šampionata u sviranju „vazdušne“, odnosno zamišljene gitare (više o tome na linku) ili onog gde se takmičite ko će najdalje da zavrljači mobilni telefon (postoje čak četiri kategorije). Ipak, od svih njih, verovatno je najpoznatija Svetski šampionat u nošenju žena, iliti po finski Eukonkanto, koji se održava od 1992. godine u mestu Sonkajärvi. Poreklo ovog ekstremnog sporta je iz običaja „krađe žena“ po finskim selima. Dopadne vam se neka pripadnica nežnijeg pola iz susednog sela i vi prosto odete tamo, ćapite je i pobegnete sa njom na leđima. Iako mnogima ovaj sport i takmičenje deluju više kao sprdnja, takmičari ga itekako ozbiljno shvataju. I naravno, ono, kao i svako drugo ima svoja pravila. Dužina staze iznosi 235,5, a podloga na kojoj se trči je pesak. Takmičari moraju da savladaju dve prepreke na suvom, i jednu u vodi (oko metar dubine). Teret koji se nosi je dakle žena, koja ne mora nužno i da vam bude supruga. Ali mora da ima minimum 17 godina i barem 49 kila (ukoliko ima manje od toga, i na nju ide dodatni balast dok se ne dođe do minimalnih 49 kg). Ona se može nositi na krkačama, preko ramena, ili tako što visi naglavačke i drži noge na ramenima trkača, pridržavajući se za njegov pojas, što je ujedno i jedina dozvoljena oprema koju trkač može imati na sebi. Upotreba lepljivih traka i obuće sa visokim štiklama nije dozvoljena. Ukoliko tokom trke žena ispadne trkaču, on ne može da nastavi sa trkom dok je ponovo ne podigne. Pobednik je naravno onaj ko prvi stigne do cilja, a glavna premija je onoliko piva koliko je žena teška. Postoje i dodatne nagrade, recimo za najzabavniji par ili najotkačeniji kostim. Pored ove „obične trke“, postoje i trka seniora (moraju da imaju minimum četrdeset godina) i štafetna trka u kojoj se smenjuju tri muškarca. Slične trke danas se održavaju i u drugim zemljama, poput Australije ili Sjedinjenih Država. Više o trci možete pročitati na zvaničnoj stranici.

?? Sparkefest

Da bismo mogli da ispričamo nešto o ovom vidu zabave sa severa Norveške, potrebno je prvo ukratko da objasnimo šta je spark. Spark najviše liči na naše sanke, ili na manje saonice. Konstrukcija se svodi na sedište koje je pričvršćeno držačima za saonike (ili salinci, donji deo sanki) koji dosta duži nego na običnim sankama, jer se na njima stoji. Voze se tako što se odgurujete jednom nogom (odatle i naziv spark što na norveškom znači šut; å sparke znači šutnuti), dok druga stoji na jednom od saonika. Ovo prevozno sredstvo nije vezano samo za Skandinaviju, već i za druge krajeve sveta gde zima traje dugo. Što se Norveške tiče, ove saonice možete videti u celoj zemlji, ali se na severu zemlje koriste kao svakodnevno prevozno sredstvo. Nešto kao bicikl u Kopenhagenu, ne pali vam se auto, a samo biste da skoknete do radnje. S obzirom da se spark koristi i po 6-7 meseci godišnje na severu zemlje, vremenom se razvila tradicija poznata kao sparkefest ili sparkiade. U pitanju je jedna vrsta zabave koja traje čitavo veče, i u kojoj učestvuje gotovo celo mesto, selo ili gradić.

Slika: YouTube screenshot

Pravila se donekle razlikuju od mesta do mesta, ali se suštinski svode na sledeće – odabere se određeni broj porodica (u zavisnosti od veličine mesta) koje će tokom večeri biti domaćini. Zadatak domaćina je da napravi večeru koja se sastoji od predjela, glavnog jela i deserta. Domaćini sami odlučuju koga će pozvati na predjelo, najčešće je to šest do deset ljudi. Nakon što gosti pojedu predjelo i malo posede, domaćini im uručuju koverte sa adresama na koje treba da odu, i gde će jesti glavno jelo. Domaćini ne znaju, niti utiču na to kuda će gosti dalje ići. Naravno, ne znaju ni ko im dolazi na glavno jelo. Iza svega toga, odnosno ko će kuda dalje ići, stoji organizacioni odbor zabave. Gosti potom odlaze na zadate destinacije da pojedu glavno jelo, domaćini primaju nove goste. Nakon glavnog jela, celokupna procedura se opet ponavlja – domaćini uručuju nove koverte sa adresama gde će gosti jesti desert. Gosti odlaze, a domaćini raspremaju sto i postavljaju desert za novu turu gostiju, čiji identitet otkrivaju tek kada novi gosti stignu do njih. U svemu tome postoji mala caka – jedino dozvoljeno prevozno sredstvo od kuće do kuće je upravo spark. Ne zvuči previše problematično, sve dok gosti, koji su uglavnom uspeli da se napiju već tokom predjela, ne krenu ka drugoj kući, odnosno kući gde će jesti glavno jelo. Tada se po ulicama uveliko mogu videti pripiti ili potpuno pijani ljudi koji pokušavaju da dođu od jedne do druge tačke na sparku. Na sve strane se pada po nizbrdicama u mraku, ljudi pokušavaju da naprave vozić od sparkova, ili se može videti po 4-5 njih koji pokušavaju da se prevezu na jednom sparku. Da stvar bude još zabavnija, svi učesnici moraju da se maskiraju u skladu sa zadatom temom večeri. Teme su raznolike, jedne godine može da zapadne era hipika, neke druge crtani likovi, a ponekad morate da se maskirate u nešto što počinje na prvo slovo vašeg imena, ili da se obučete onako kako biste se obukli kada ste išli u srednju školu. Nakon što je gotovo sa krkanjem deserta, svi učesnici, i domaćini i gosti, opet isključivo na sparku, i sada u već vrlo pijanom stanju odlaze (ili pokušavaju da odu) do krajnje tačke, najčešće neke sale ili kluba, gde se organizuje klasična žurka uz muziku koja može da potraje do kasno u noć. Sledećeg jutra počinju potere za izgubljenim/zaboravljenim stvarima, kao i sparkovima koje su ljudi greškom zamenili.

Piše: Nemanja Vidaković