Norvežani su hladni – mit ili istina?

25 Jan Norvežani su hladni – mit ili istina?

Postoji više mitova u vezi sa norveškom kulturom, društvom i državom, od kojih su neki namerno iskonstruisani, zlonamerni ili prosto govoreći netačni. Možda najbolji primer ovoga predstavlja predrasuda da su Norvežani hladni i da je s njima nemoguće sprijateljiti se. U sledećem tekstu prenosimo neka zapažanja Lorelu Dešardan, francuske blogerke koja je i sama imigrantkinja u Norveškoj, dopunjena našim, sve u pokušaju da objasnimo da li je to tako ili ne.

Ako uporedimo Norvežane sa ljudima iz mesta odakle vodimo poreklo (ne samo mi, verovatno isto važi i za većinu stranaca koji su emigrirali u Norvešku), Norvežani koji nisu pristalice ljubljenja baš svaki put kad se sretnu, bez sumnje da će delovati hladni. Ali oni prosto tako funkcionišu, i taj obrazac ponašanja biva naročito naglašen u kontaktu sa strancima. Probajte da zamislite kako biste se vi odnosili prema imigrantu koga sretnete na ulici, u komšiluku ili na roditeljskom sastanku u školi. Verovatno ih ne biste dočekali sa podjednakom srdačnošću kao svoje sunarodnike. Međutim postoji nekoliko objašnjenja zašto Norvežani ipak deluju hladnije od ljudi na ostatku planete. Prvo i osnovno je vreme.

Ako je neko imao priliku da provede jedan sunčan i topao dan na plaži nekog od malobrojnih norveških kupališta, svakako je mogao da vidi opuštene ljude koji upijaju svaki zrak Sunca, piju sok i ližu sladoled dok slušaju glasnu muziku. Ovakvih dana istini za volju u Norveškoj nema na pretek, tako da ovo nije prizor koji se često viđa. Ali poenta priče je da uz dovoljnu količinu sunčeve toplote, mora i leta, Norvežani se otope i odjednom mogu da se porede sa bilo kojim Južnjakom. U redovnim okolnostima Norveškom vlada surova klima i niske temperature koje će pre saterati toplokrvna bića u neki kutak da se zgreju, umesto da provode vreme napolju u potrazi za društvom drugih homosapiensa.

Drugo objašnjenje je to što stranci ne umeju da pročitaju suptilne znake koje Norvežani šalju. Drugim rečima, ne razumeju suštinu norveške kulture. Norvežani generalno šalju emocije kroz odškrinuta sporedna vrata umesto kroz širom otvorena ulazna. Ko dobije klem (posebna vrsta norveškog pozdrava koja izgleda kao nešto između poljupca – bez ljubljenja – i zagrljaja – bez stiskanja) od Norvežana, na dobrom je putu da u njemu stekne prijatelja. Isto važi i za Norvežana koji vam uputi poziv na rođendan, kompliment za novi odevni predmet ili ako su zapamtili kako vam se zove ljubimac. Oni dakle nisu hladni, već se njihova toplota meri drugačijim toplomerom.

Treće objašnjenje možda leži u religiji, što bi sad trebalo potkrepiti istorijskim činjenicama. Preci ljudi koji sebe danas nazivaju Norvežanima, su ranije praktikovali različite religije. Nakon Odina, Tora i Freje, u 11. veku je posle nekih 200 godina postepenog pokrštavanja primat preuzimaju Isus i Bogotac. Hrišćanstvo postaje zvanična religija i norveška crkva je bila direktno podređena rimskom papi. Iz tog ranog perioda između ostalog potiče i najimpoznatija crkva u Norveškoj – Katedrala u Trondhajmu po nazivu Nidarosdomen. Nakon toga, u 16. veku (posredstvom Danske sa kojom su bili u uniji) iz Nemačke stiže protestantizam. I to ne bilo kakav.

Mnogi Norvežani bi ovo religiozno objašnjenje osporili tvrdeći da oni kao narod nisu mnogo religiozni. Tačno je da su norveške crkve (bile i ostale) mahom prazne, ali to nije prepreka da se te stroge pijetističke vrednosti ukorene u ljudskom duhu i postanu opšte društveno prihvaćene norme. Te takve vrednosti su oblikovale emocije koje su Norvežani danas u stanju da ispolje. Ako je neko imao priliku da poredi Norvežane sa krajnjeg severa sa Norvežanima iz južnijih delova zemlje, mogao je da zaključi da ovi severniji nisu tako hladni kao ovi južniji (a i mnogo više psuju u afektu). To sad ispada protivreči prvom objašnjenu – klimi, ali verovatno jeste dokaz ovom uticaju religije budući da je pijetizam u severnim krajevima bio najmanje zastupljen. I dalje mislite da religija nema nikakve veze?

I dok Norvežani nisu pronašli crno zlato u moru, bili su jedna od najsiromašnijjih zemalja u Evropi čiji stanovnici su jedva uspevali da napune stomake. Sa svega 3% obradive površine i onakvom klimom, šta su mogli (i mogu) da proizvedu, a da ljudi to mogu pojesti u slast? Ne baš mnogo toga. Zatim treba dodati tome činjenicu da im je najbliži sused udaljen čak nekoliko kilometara. U takvim okolnosima druženje uz krkanje u Norveškom društvu prosto nisu toliko česta pojava. To puko preživljavanje u surovim uslovima ih je prosto učinila manje brbljivim, raspoloženim za fizički kontakt i donekle nesposobnim da već posle prvog susreta s tobom postanu najbolji prijatelj s nekim strancem. A ako vas i pored svega ovoga ipak iritira ta njihova rezervisanost, popijte sa njima koji akevitt. Po svoj prilici će postati topli kao ljudi iz vašeg zavičaja, doduše bez garancija da će vam se sutra javiti na ulici. Ali, Bože moj, niko nije savršen.

Izvor: Afroginthefjord