26 Jan Vikinška krv, vera, suze i znoj
U današnjoj završnici našeg pisanija o Vikinzima i «Vikinzima» čitajte o religiji i «religiji», a potom i nekim običajima i «običajima».
Otkud Hrišćanstvo u Skandinaviji?
Jedan od plodova Vikinškog doba u Skandinaviji predstavlja i smena stare, paganske mitologije i nove, hrišćanske religije. Nordijska mitologija je na mnogo načina fascinantna i predmet je mnogih istraživanja i u današnje vreme, međutim u jednom trenutku je ona zamenjena monoteističkom religijom sa juga. Ali zašto bi rešili da se odreknu svoje plejade bogova i njihovih živopisih priča u zamenu za Hrista i njegovog oca? Kao i na mnoga druga istorijska pitanja, odgovor je i ovde kratak i jasan. Zbog politike. U sistemu mnogoboštva, iako se znalo koji je bog glavni, svetovna moć je bila organizovana tako da su lokalni kraljevi i kraljevići držali vlast na jednoj određenoj teritoriti. Bilo je više njih koji su imali ideju da postanu kraljevi cele Norveške, Danske ili Švedske, ali to nije bio tako jednostavan proces i zahtevao je angažovanje sa više strana. A u jednom trenutku je uključio i religiju. Mnogi vikinški kraljevi su u Hrišćanstvu videli alat pomoću kojeg će lakše moći da centralizuju vlast, tako da su malo po malo rešili da prigrle novu veru i onda je (na nimalo demokratski način) nametali narodu Skandinavije. I serija se donekle bavi preplitanjem ove dve vere, s tim da i tu imamo nekih momenata koji nisu baš u skladu sa stvarnim događajima.
Norveški kralj Olav Trigvason dolazi u Norvešku da pokrsti pagane. Slika: YouTube screenshot
Hrišćani i pagani
U četvrtoj epizodi druge sezone se zbilo mnogo toga važnog, između ostalog i Atelstanovo raspeće. Ovaj «srećni» monah koji nije ubijen u napadu na manastir Lindisfarne, već ukrcan na brod i vraćen u postojbinu Vikinga kao rob se tokom prve sezone transformiše od veoma pobožnog Hrišćanina, preko Ragnarovog ličnog roba-prijatelja rastrazanog između svoje izvorne vere u Boga i paganskog politeizma, do u drugoj sezoni potpuno ravnopravnog sa Vikinzima u napadima na svoju bivšu postojbinu, englesku kraljevinu Veseks. Tokom boravka u Veseksu su ga engleski vojnici uhvatili i odlučeno je da bude kažnjen raspećem. Nije isključeno da je jednom jedan monah doživeo sličnu sudbinu, međutim nijedan istorijski izvor ne beleži Atelstana koji je radio sve što je radio lik koga u seriji tumači Džordž Paul Blagden. Osim toga, sve i da jeste, to raspeće je krivac što se se mnogi religiozni fanatici razočarali u seriju. Iako je u poslednji čas pomilovan iz delom političkih, a delom i kraljevih ličnih pobuda, sama scena raspeća je bila pogrešna na više načina. Kao prvo, ne postoji ni jedan zabeležen slučaj takvog kažnjavanja u tom periodu hrišćanstva na teritoriji čitave Velike Britanije. A kao drugo, u trenutku kad je kažnjen, Atelstan je smatran paganinom. Nema nikakve logike da bi Hrišćani u istu poziciju stavili jednog grešnog paganina kao i osobu koja ima tako uzvišen status u njihovoj religiji kao što je imao Isus. Osim toga (nevezano za religiju) svi engleski vojnici iz serije su vazda prikazani sa šlemovima kao što je prikazano na slici ispod. Prema arheološkim tragovima, u anglosaksonskoj Engleskoj do nekog 11. veka šlemovi nisu bili toliko uobičajeni, ali se iz nekog razloga u svakoj sceni engleski vojnici pojavljuju sa njima. Štaviše, taj model niti je engleski, niti iz tog vremenskog razdoblja, ali svakako doprinosi depersonifikaciji svih tih likova koji su potrošna roba i s kojima se nikako ne možemo identifikovati, za razliku od Vikinga kojima su šlemovi skinuti kako bi se dodatno naglasile te individualne razlike.
Atelstanovo raspeće. Slika: YouTube screenshot
Dok je lik Lagerte preuveličan u odnosu na stvarnost, u 3. sezoni se pojavljuje i jedan sporedni lik koji je iz nepoznatih razloga ekranizacijski ugažen. U pitanju je mladi hrišćanski misionar koji biva pogubljen pošto ne uspeva da fascinira kraljicu Aslaug . Taj mladić po imenu Ansgar bio je inače jedan od najčuvenijih misionara srednjevekovne Evrope i prvi nadbiskup Hamburga. Ansgara je kralj Bjorn svojevremeno svečano primio i bio je zvanično prvi propovednik u Švedskoj. Takođe je organizovao hijerarhiju u nordijskim zemljama i proglašen Zaštitnikom Skandinavije. Što je još impresivnije, on je uspeo da uguši pobunu pagana pre povratka u svoju domovinu Bremen 854. godine. Uprkos velikom uticaju u skandinaviskim zemljama, scenaristi su odlučili da ga predstave kao gubitnika koji je umro od paganske ruke u cvetu mladosti, dok je u stvarnom životu doživeo za to vreme duboku starost od 64 godine.
Ansgar ubeđuje kraljicu Aslaug da će mu Bog pomoći da u rukama iznese užareni metal. Slika: YouTube screenshot
Krv, krrrv i još malo krrrrrvi
Ako ste pomislili i da je ritual Krvavi orao prikazan u više scena tokom serije preteran, tu onda grešite. Osim što se ritual smatrao prinošenjem žrtve bogu Odinu, veoma je uznemirujuće i zamisliti u stvarnosti čin u kome se žrtva, najčešće plemićkog porekla, obuzdava licem nadole i na leđima mu se koža reže u obliku orla raširenih krila. Potom bi dželat jedno po jedno rebro odvajao od kičme kako bi se stvorio utisak raširenih krila orla. Dok je žrtva sa izvađenim rebrima po pravilu još uvek bila živa i teško zamislivoj agoniji, on bi izvlačio plućna krila kroz otvor i stavio ih preko «krila» usled čega bi ona «zalepršala». Ovako ih je Ragnar pravio Jarlu Borgu u 2. sezoni serije.
Još jedan krvavi ritual koji su praktikovali je tzv. Blót (iliti u prevodu samo Krv) je žrtva u zahvalnost bogovima koju su prinosili u javnosti više puta godišnje. Najčešće su polutali životinje iznad kamenog oltara, krv skupljali u činiju, potom bi hodali u krug oko mrtvog tela žrtve i na kraju bi zalili žrtvu sopstvenom krvlju. Verovali su da je zahvalnost bila u direktnoj vezi sa veličinom pokolja. Prema jednoj legendi jedan švedski kralj je takođe bio prinet kao žrtva Odinu. Lagerta je jedan od velikih ljubitelja ovog rituala, i svako malo je upravo ona sama klala kojekakva živa bića – u prvoj sezoni kolje četvoronožno životinjče u sred noći dok joj se ćerka bori s bolešću (nažalost u istoj epizodi i umire), u trećoj jednim zamahom mača obezglavljuje malo većeg kopitara i posle krvrazmazuje po oranicama u nadi da će time postati dodatno plodne, u četvrtoj drži mač na koji se sam nabija mladić i dobrovoljno biva žrtvovan.
Bitke i osvajanja
Kada scene borbi između Vikinga i Evropljana postanu «must have» u svakoj epizodi, formacije vojski na bojnom polju postaju iritantno netačne. U većini bitaka vikinške vojske opremljene štitovima i kopljima su postavljene u liniju naspram svojih neprijatelja, kao što je recimo bilo karakteristično za stare Grke i Rimljane. Taj vid borbe je u stvarnom životu bio prilično neuobičajen za njih, pošto su preferirali metode prepada i napadali pre svega iz zasede. Njihova filozofija napada se zasnivala na faktoru brzine i iznenađenja, nikako na pažljivo osmišnjenoj strategiji koja je podrazumevala organizovanje vojske u slične formacije. Tačno je da nisu nosili teške oklope, čega nema ni u seriji, a razlog tome je upravo ta brzina koju oklopljeni nikako ne bi stigli da postignu. Osim toga u scenama direktnog sučeljavanja sa neprijateljem u prvom planu su mačevi i sekire, dok su pravim Vikinzima primarno oružje bili štitevi, a ostalo je korišćeno kao dopuna.
Ne baš tipični Vikinzi. Slika: YouTube screenshot
Kako su inače bili narod osvajača, na svakoj osvojenoj teritoriji su preduzimali mere predostrožnosti koje su obično podrazumevale izgradnju odbrambene infrastrukture koja se uglavnom sastojala od čvrsto zbijenih našljenih kolčeva koji bi u potpunosti okruživali naselje sa kućama u kojima su stanovali. Arheolozi i dan danas iskopavaju ostatke vikinških naseobima na britaskim ostrvima. Međutim u trećoj sezoni kada su se Vikinzi konačno naselili na britanskoj teritoriji, posle izvesnog vremena je celokupno stanovništvo po nalogu kralja poklano bez po muke, pošto nije bilo nikakve odbrane. Verovatno je za potrebe dalje fabule bilo potrebno da se upravo tako nešto desi, inače vikinška osveta ne bi bila u toj meri opravdana.
Piše Aleksandra Milovanović
No Comments