09 Apr Vojvođani u pohodu na norveške vrhove
Život u Norveškoj nema toliko toga da ponudi prosečnim Balkancima. Broj mogućnosti se srazmerno smanjuje što se ide severnije, što se ide dalje od Osla, što se ide dalje u planine. I slabijim matematičarima je sasvim jasno da mesto od 7000 stanovnika na 500 m nadmorske visine ne nudi varijetet zabave.
Dakle, imamo planine.
Imamo sneg.
I imamo sneg na planini.
Ljubitelji zimskih čarolija počeće da pevuše i ruke trljaju kod ove poslednje fotografije. Skijanje, sankanje, klizanje i varijacije na temu zaista znaju da popune tu rupu dokolice, a pritom zdrav život, svež vazduh i sav taj džez, naročito ako se uzme u obzir da je zima obimnija i izdašnija od prosečne srpske. Takoreći, raj za skijaše.
Međutim, postavlja se pitanje: šta raditi kad nema snega? Već smo pisali o tzv. letu u Norveškoj (članak s prigodnim naslovom „Ladno, ali standard. Ili…?“), ali šta se dešava ako jug i/ili obala nisu lako dostupni?
Kao što prva fotografija ilustruje (vidi gore), imamo planine. Popularna zanimacija Skandinavaca je hajking. Svaki treći Norvežanin ide na lokalnu planinu svaki dan (statistika izmišljena zarad dramskog efekta). Ako volite prirodu, a ne smeta vam da pešačite više sati, ovo je pravo rešenje za vas.
Ili to, ili nema ništa drugo – daleko je more.
Nije sve tako prosto kao što izgleda. Ne sastoji se od toga da obujete gojzerice i samo krenete. Za mahom sve destinacije potrebno je da se autom odvezete do početne tačke. Zgodno je imati neku aplikaciju koja pokazuje gde su te početne tačke, kao i neke informacije o samim stazama. Za preporuku je ut.no, uslužni sajt Turističke organizacije Norveške, na kom se možete informisati o stazama u okolini i šire, kao i o kolibama iliti hitama na izdavanje, gde možete odsesti, odmoriti, prespavati iako ste negde Bogu iza nogu. Zgodno je instalirati njihovu aplikaciju na mobilini telefon kako bi bila na usluzi gdegod vas put odvede. Možete podesiti parametre, kao što su udaljenost, vremensko trajanje i težina staze (da li se šetnja pretvara u pravo planinarenje s opremom ili jok).
Mi smo odabrali stazu srednje težine s početnom tačkom na 1,5 km od centra, što je samo po sebi ugodna šetnja Južnim industrijskim putem kroz – pogodili ste – industrijsku zonu. Kod početne tačke ka vrhu Votohauganu (Våtåhaugan, 984 m) čeka nas obaveštenje da se nalazimo na pravom mestu, kao i da ima ovaca po šumi i planini, koje nije lepo, a ni pametno, maltretirati. Stoga i nismo.
OPREZ: Pašnjak za ovce sa jaganjcima. Životinje se ne smeju terati. Napomena: Ne zaboravite povodac!
Samo polazište služi za više putanja po regiji. Odatle se, na primer, može za nekoliko sati stići i popeti na Almanberge (Allmannberget, 1342 m). Teren je u početku zaista lagan i vodi kroz prelepu šumu. Strmije postaje tek nakon pola sata šetnje. Usput nailazimo na klupice, odnosno kontrolne tačke, gde obično stoji i tabla sa mapom, poneko zanimljivo obaveštenje i neizbežna knjiga „gostiju“. Ona stoji u zaštićenom metalnom ili drvenom sandučetu i može upisati svako ko tuda prođe.
Kod jedne klupice nailazimo na prijatnu bakicu koja se upravo upisuje u knjigu. Nepisano pravilo glasi da se šetači pozdrave, iako se ne poznaju. Tako usput srećemo razne ljude: stariji gospodin koji jedva hoda ali nameračio se na planinu s dva štapa, tatica koji ne dozvoljava da se deca ispreče njegovoj ljubavi prema prirodi pa je spakovao klinče od možda godinu dana na leđa – kao indijanci – i vraća se, nakon osvojenog vrha, živahno u podnožje, srednjoškolka koja pre trči no što hoda, majka i ćerka, pa čak i ekskurzija osnovne škole – ovo su jedine galamdžije i previše ih je za pozdravljanje.
Šetanje po brdsko-planinskoj stazi ume da bude i informativno. Tako smo ovde saznali nešto o poslednjem lokalcu koji je živeo isključivo od lova i zamki.
Ovde zaista ima nečeg za svakoga. Eto, na primer, jeste li čuli za Bjernstjernea Bjernsona? Ako jeste, onda znate da je jedan od najpoznatijih norveških književnika (što i nije tako teško). Međutim, jeste li znali za njegovu ljubavnu avanturu iz mlađih dana što se odigravala u visovima ovog područja? Lokalci su smatrali za shodno da tu epizodu njegovog života stave na tablu. Crno na belo:
Stigli smo i do poslednjeg račvanja. Jedan put vodi na vrh Votohaugan, a drugi na Almanberge. Pošto ovaj drugi iziskuje bolju kondiciju i otprilike dodatna 3 sata u jednom smeru, ne pada nam na pamet da menjamo inicijalni plan i ponosno se upućujemo ka Votohauganu. Ponos je kratkog veka i polako posustajemo zahvaljujući sve ređem vazduhu, znatnoj promeni temperature i vetru koji je postao nemilosrdan dok šušti po granama patuljaste vrbe i zemlji pokrivenoj šarenim tepihom od lišajeva i mahovine.
Srećom, obdareni tvrdoglavošću koja prevazilazi bednu fizičku spremu i želju za toplim napitkom, nastavljamo dalje i uskoro stižemo do vrha. Tu nas čeka kućica za planinare, kamena humka sa knjigom utisaka u crnoj kutiji, kao i klupica da se ćutke odmorimo na vetrometini jer je svaki razgovor nemoguć.
Pogled je prelep. Naravno. Jasno nam je u tom trenutku dok slikamo na sve strane da fotografije ne uspevaju da dočaraju ono što vidimo. S jedne strane pruža se maltene gola i beskrajna visoravan s planinom odmah tu pored. S druge strane gledamo u dolinu iz koje smo pošli na ovu kratku avanturu.
Zastaje nam dah i shvatamo da smo se navukli. Ponovo ćemo u ovakve avanture. Osvajaćemo i druge staze i druge vrhove. Ali prvo, treba se potpisati u knjigu gostiju i krenuti nazad putem do lokalne pekarice/kafića gde ćemo se zasluženo nagraditi toplim čajem i pecivom.
Ovo šipčenje je zaista lepa zanimacija i uživanje, nije svaki treći statistički Norvežanin lud.
I ne kažu uzalud: Ut på tur – aldri sur!
Tekst i slike: Resande
No Comments